Film o doživotnoj nepravdi

Emir Šišić je proglašen krivim iako je samo izvršio naređenje, dok piloti koji su bacali atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i rušili Irak i Avganistan nikada nisu odgovarali...

Tamara Popov

Spremala je dokumentarni film za diplomski rad na Akademiji umetnosti u Beogradu, a osvojila je "Zlatnog viteza" na nedavno održanom međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi, u kategoriji debitantskog i studentskog filma. Beograđanka Tamara Popov (23) bez lažne skromnosti kaže da se, s obzirom na uložen rad i trud, ipak nadala priznanju.

Film "Ergastolo" (doživotna robija) bavi se sudbinom bivšeg pilota JNA i VJ Emira Šišića (47), čiji je slučaj ušao u istoriju međunarodnog prava. Šišić je 7. januara 1992. tokom rata u Hrvatskoj, po naređenju nadređenih, oborio helikopter posmatračke misije Evropske zajednice, koji je ušao u vazdušni prostor bez odobrenja jugoslovenskih vlasti.

Tom prilikom je poginulo pet posmatrača. Kada je 9. maja 2001. pošao da kupi lekove u Mađarsku, uhapšen je i juna 2002. prebačen u Italiju. U Italiji je bio osuđen na doživotnu robiju, a presuda je kasnije preinačena na 15 godina. Nakon pregovora srpskih i italijanskih vlasti, Italija je dala dozvolu da Šišić izdržava kaznu u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Okružni sud u Novom Sadu je 9. maja 2008. pustio Šišića na uslovnu slobodu.

Zašto ste svoj film nazvali "Ergastolo"?
- To je italijanska reč za doživotnu robiju i definiše sudbinu mog glavnog junaka pilota Emira Šišića, čija tragičnost mi je bila inspiracija. U ovu snažnu reč je satkana surova priča i istina o našem čoveku.

Šta vas je navelo da se bavite sudbinom Emira Šišića?
- Njegova sudbina je i tragedija našeg naroda. Često sam sebe viđala u njegovoj ulozi. Shvatila sam da bih isto učinila što i on - izvršila bih naređenje. Istražujući život Emira Šišića ušla sam u međunarodne pravne prostore. Shvatila sam da su surovi i nepravedni. Na kraju sam se osećala neodvojivim delom te tragične priče koja u sebi ima primese univerzalne nepravde.

U ovom slučaju ima mnogo bolnih paradoksa?
- Njegov život je šekspirovska priča satkana od brojnih dilema i lomova. Nalazio se između savesti, odgovornosti, principa i rodoljublja sa jedne strane, dok ga je sa druge strane čekalo pravo pisano rukom jačeg. Takođe, pokušala sam da proniknem u logiku naredbe i da li su naređenja koja je pilot Šišić dobijao u vazduhu davala pravo na izbor.

Da li ste razumeli položaj vojnika u ratnim uslovima?
- On je jednog trenutka izrekao dilemu da li je on kao vojnik u ratu imao pravo da razmišlja - izvršiti ili ne izvršiti naređenje. Da ga nije izvršio, kakva bi onda bila njegova sudbina nakon sletanja? Postavlja se pitanje da li je on zaista imao pravo da razmišlja o neizvršenju naredbe.

Porodica mu davala snagu

Kakav je Šišić ostavio utisak na vas?
- Ostao je čovek sa principima koji gleda napred. I kad je bio osuđen na doživotnu, priznao mi je da nije verovao u tu presudu. Od te presude teži mu je bio boravak u stranim zatvorima sa teškim kriminalcima.

Najviše me je dirnulo što on i danas, posle toliko ponižavanja, nema iskrivljenu sliku o svetu. Pričao mi je da je u svakoj beznadežnoj situaciji video izlaz.

Tvrdi da je znao da će biti sa svojom porodicom. Motiv su mu supruga i dve ćerke. One su mu pomogle da se odbrani od očaja.

Svestan je da nikakva pravda ne može izbrisati onih osam provedenih godina u najgorim zatvorima. Svestan je da je domovina koju je branio znala da je na međunarodnoj poternici, a da mu to nije saopštila.

A kakva su bila njegova prava kao pilota?
- Mogao je da koristi samo pravo vojničke logike koja se svodi na puko izvršenje naređenja. Dakle, on nije imao drugog izbora osim da povuče oroz. I povukao je. Onda sam sebi i drugima ovim filmom postavila pitanje - šta je sa nadređenima i njihovom odgovornošću. Oni su u ovom slučaju oslobođeni krivice.

Analizirajući sve detalje, došla sam do još jednog paradoksa da je kriv onaj koji je izvršio naređenje. Ta činjenica samo je jedna u nizu neverovatnih apsurda u ovom tragičnom slučaju koji je ozbiljno uzdrmao temelje prava na osnovu kojeg je je osuđen.

Apsurdi su, kako tvrde mnogi, prirodno stanje savremenog čoveka?
- U ovom slučaju reč je o tragediji čoveka izraženih vojničkih i patriotskih načela. Njegova tragedija je univerzalna opomena. Primer takvog stradanja nisam pronašla u novijoj istoriji.

Recimo, piloti čija se imena znaju, a koji su bacali atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki, piloti koji su rušili Irak, Avganistan, od čijih bombi su svakodnevno stradala i deca, nikada nisu odgovarali...

Ovim filmom ste pokrenuli i pitanje statusa pilota i vojnika?
- Ozbiljno sam postavila pitanje da li je vojnik ili pilot samo oruđe u rukama onih koji naređuju. A pošto je Šišić delovao u ratnim uslovima, njegova prava u vazduhu bila su svedena na isključivo puko izvršenje naređenja. Dakle, on se ništa nije pitao. O njegovoj sudbini drugi su odlučivali.

Na "Ergastolu" ste radili dve godine?
- Moja namera nije bila da tražim krivce za njegovu tragediju, već da menjam odnos ljudi prema Šišićevoj sudbini. Shvatila sam da su pojedinačne nesreće poput Šišićeve u stvari nesreće ovog naroda.

Kakav odnos on danas ima prema ovoj državi?
- Odgovor na ovo pitanje leži u njegovoj odluci da ostane u svojoj zemlji, za koju je vezana i sudbina njegove dece. Emir Šišić je nesalomiva ličnost. Njegova odluka je i poruka narodu lišena gorčine. Šišić će tek biti inspiracija mnogim stvaraocima.

Nagrađena i za "Đavolje kolo"

Tamara Popov je rođena u Beogradu 1987, od oca Miodraga i majke Slavice. Ima sestru Divnu koja je na postdiplomskim studijama u Beču. Osnovnu školu i gimnaziju je završila u rodnom gradu. Uporedo je završila i Srednju muzičku školu "Stanković" - odsek klavir.

Iduće nedelje brani diplomski rad na Akademiji umetnosti - odsek TV režija. Tokom studija se volonterski bavila i televizijskim novinarstvom.

Njen dokumentarni film "Đavolje kolo", koji govori o običajima u istočnoj Srbiji, osvojio je nekoliko nagrada: "Srebrni pastir" na festivalu u Gučevu, "Zlatna buklija" na Gran pri festivalu u Velikoj Plani, učestvovao je na festivalu u Bugarskoj, bio je jedan od učesnika dokumentarnog filma u Vrnjačkoj Banji, dobitnik plakete Interfer u Somboru.

Trenutno radi na filmu "Petnaest godina Akademije umetnosti u Beogradu".