Šotra, reditelj koji je naterao Pavla Vuisića da zaplače

Zdravko Šotra je jedini reditelj koji je, na snimanju serije "Više od igre", naterao legendarnog Paju da zaplače, a ta scena je bila propraćena munjama i gromovima. Zbog filma "Braća po materi" bio optužen za nacionalizam, ali su ga zaštitili ljudi iz sveta filma.

Šotre su poreklom iz Srbije, ali su, bežeći pred Turcima, dospeli do Cetinja, a otuda u Risan, Popovo Polje i najzad Stolac u kojem je rođen reditelj Zdravko Šotra, u zimu 1933. Priča kako je jednom išao po naočare, žalio se da ne vidi dobro na ulici, a lekarka ga je pitala: zar se nisi nagledao, šta bi hteo još da vidiš? Priča i kako se zavičaj ne može zaboraviti.

"Obraz uz obraz" kao izazov

Izazov za TV reditelja bila je serija "Obraz uz obraz".

"Urednik zabavne redakcije Marinković mi je rekao: Ajde da pravimo šou. Ja kažem ja to ne znam, nemam veze s tim. Ali pošto je to bila šansa da bilo šta radim, onda ja uzmem, pa najbolje što mogu i umem pokušam da od toga napravim nešto. To je bilo dramatično i teško iskustvo jer u tom žanru nismo imali nikakve tradicije."

"Kad odem tamo, osećam se kao u svom elementu. Stari ljudi se vraćaju da tamo umru."

Prezime Šotra preci su mu najverovatnije dobili po nekom cariniku, zvali su ih čotra, na granici Dubrovačke republike, ali njega prati nadimak Šopola, po oskarovcu, američkom reditelju Kopoli.

"Snimao sam film o bacanju u jame, a 38 rođaka mi je stradalo tokom Drugog svetskog rata. Pred poslednji rat su podignute betonske ploče, povadili smo ostatke, pokušali kosti hiljade ljudi da sahranimo u Prebilovcima, a onda su došli novi, minirali crkvu, pekli vola, napravili veselje. To je krvavo područje. Stradali su mi baba, stričevi."

"Moji roditelji su pre rata izbegli u Srbiju iz ekonomskih razloga, tako da smo se spasli, ali oni koji su ostali su stradali. Dvojica su uspela da izađu iz jame. Jedan je bio dete, plakao je, čuli su ga i posle nekoliko dana. Na nekoliko kilometara od sadašnje granice Republike Srpske i Federacije je moja rodna kuća koja je, naravno, zapaljena i ja se tamo nakanjujem da odem, što nije mnogo prijatno, da obnovim tu kuću."

Trebinje najlepši grad

"Bilo mi je veliko zadovoljstvo što sam, kad smo radili "Ranjenog orla", odveo ekipu u Trebinje i što smo tamo snimali. To je jedno od najlepših mesta gde Srbi žive uopšte. Prelepo mesto. Tad sam bio u prilici da vidim da mladi glumci čeznu da vide Dubrovnik, a mi smo detinjstvo i mladost proveli tamo.

Trezvena generacija

"Imam omiljene glumce, ali ne možete se stalno zadržavati na istom. Ja sam jedno vreme radio sa Nikolom Đuričkom, bio je neizbežan, sa Milenom i Draganom sam najduže radio u životu. Sloboda Mićalović i Vojin Ćetković vas nikada neće izdati, ni kao ljudi, ni kao glumci. U svim generacijama možete naći dobre glumce.Nekad su glumci mnogo pili. Prerano su otišli Paja Vuisić, Zoran Radmilović, Miloš Aligrudić, Cica Perović. Ovi novi, Ćetković, Jezdić, Bosiljčić, svi su trezveni. Potpuno predani poslu. Nema neke boemštine koja je ranije obavezno pratila glumce. Svesni su da rade jedan težak posao koji treba izneti dugi niz godina."

"Diplomski" u kafani

Pohvalio ga Kusturica

U to vreme ga je, priča Zdravko Šotra, koleginica Vera Belogrlić naterala da napišu molbu da im daju zvanje reditelja. Režirao je 1968. dramu "Bekstvo" Bulgakova, za koju je Ljuba Tadić rekao: Kada umrem, to pustite. Smatrao je da je to jedna od njegovih najboljih uloga.

Reditelj koji je vratio publiku u bioskope diplomirao je pozorišnu režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Vjekoslava Afrića 1957. na sceni Narodnog pozorišta u Nišu, predstavom "Žene sumraka". Sledeće godine se zaposlio na TV Beograd kao asistent režije, a kao reditelj debituje 1961. režijom TV drame "Daktilografi". Snimio je stotinjak filmskih, TV i drugih ostvarenja: "Obraz uz obraz", "Glumac je glumac", "Više od igre", "Priče iz majstorske radionice", "Igmanski marš", "Držanje za vazduh", "Braća po materi", "Boj na Kosovu", "Dnevnik uvreda", "Šesta brzina", "Lajanje na zvezde", "Zona Zamfirova", "Pljačka trećeg Rajha", "Ivkova slava", "Gde cveta limun žut", "Ranjeni orao", "Greh njene majke" Autor je potresnog dokumentarnog svedočanstva "Jama" o ustaškom genocidu nad srpskim narodom u Hercegovini. Oprobao se uspešno u gotovo svim televizijskim žanrovima.

Zdravko Šotra iz dva braka ima dva sina. Bio je oženjen manekenkom i lepoticom Nikicom Marinović koja je tragično okončala život. Kad je počeo, kad je bio mlad reditelj, iskušenja su bila veća, ali je uvek izbegavao veze sa svojim glumicama.

"Uvek sam bio opterećen time da svaka veza sa glumicom znači neki kompromis. Nikad nisam imao ljubavne afere sa glumicama, ili skoro nikakve. Nije mi to simpatično, znate, uvek izgleda kao da reditelj naplaćuje što daje uloge. Kad čovek hoće ozbiljno da radi svoj posao i život mora tako da organizuje. Radim izuzetno efikasno i brzo. Samo se radi, ništa drugo. Imam urođenu odgovornost. Ne znam odakle je to, valjda neko hercegovačko osećanje da ništa ne treba bagatelisati."

Šotra kaže da je mnogo naučio od profesora Afrića:

"Njegovi časovi su bili spontani razgovori, pričalo se o svemu. Počnemo raspravom o umetničkim problemima, a završimo pričom o tome gde se u gradu najbolje jede. Ne mogu da zaboravim i diplomski rad. Posle toga je bila večera uz muziku, što je što je bila Afrićeva velika slabost, a ja sam počeo da navijam da se ide na spavanje. Afrić je bio na mene ljut i snizio mi ocenu. A onda sam otišao u Banjaluku i režirao "Gloriju", a Afrić je došao na diplomsku predstavu mog kolege Ćurčića. Pre te premijere otišli smo u provod u restoranu na stanici, koji je jedini bio otvoren. Zapevao sam "Hladan vetar poljem piri", a profesor mi je rekao: Sad si kod mene diplomirao. On je smatrao da reditelj treba da uživa u životu."

Kada je odslužio vojsku, zaposlio se kao asistent reditelja na TV Beograd.

"Doveli su nas na Sajmište. Sve je za nas bilo novo. Objašnjavali su nam - ovo vam je kamera, ovo su vam reflektori... Asistirao sam Radivoju Loli Đukiću na snimanju popularne serije "Servisna stanica". Novak je pisao kako sam bio malo rasejan i kako sam se više smejao Miji i Čkalji nego što sam im dobacivao tekstove, što je bila moja dužnost. Jednom su me zatekli da držim tekst iz prethodne epizode, koji su mi glumci poturili. Uprkos svemu, Lola Đukić je govorio: "Ljudi, ovo će biti reditelj prve klase".

Zbog filma "Braća po materi" Šotra je optuživan za nacionalizam

"Vreme kad sam ja počinjao je bilo mnogo ideologizirano, mnogo se pazilo na sve. Žiri u Puli je imao probleme, jer su tamo sedeli članovi centralnih komiteta raznih republika i pokrajina koji su zastupali interese svojih producenata, pa su mi našli ideološke zamerke. Kasnije se pokazalo da je taj film prikazivan na televiziji više puta i da je to bio samo izgovor da me eliminišu. Predstavnik Hrvatske je govorio da je film topao, ljudski, ali da je izrazito antihrvatski na šta je skočio pokojni Nebojša Đukelić i veoma oštro i argumentovano replicirao. Važno je da su me zaštitili filmski ljudi. Svi smo se skupljali na filmskoj smotri u Puli, u rimskoj areni koja se pretvorila u poprište gladijatorske borbe. Sedeli su tamo s nama političari koji su donosili umetničke sudove, Azem Vlasi, Josip Vrhovec, to su bile sudije."

U međuvremenu je počeo da radi filmove koje su svi gledali i sem filmskih kritičara, niko ih nije kudio.

"Izgubio sam želju da se borim. Recimo, hteo sam da snimim priču o čoveku sa Kosova, gde su se zbili sudbonosni događaji - paljenja, izgon Srba, posleratni period pritisaka, zabrana povratka. U toj priči se odslikavalo sve ono što je dovelo do sadašnjeg stanja ekspanzije Šiptara i povlačenja Srba koji se više nisu mešali u svoje lične stvari i zatvarali oči pred događajima u južnoj srpskoj pokrajini. Pokušavao sam 10,15 godina to da snimim, a onda sam se počeo da radim ono što može da prođe. Tako sam došao do "Zone" i Stevana Sremca, "Lajanja na zvezde", "Ranjenog orla" i "Greh njene majke". Prolazile su mi godine dok sam čekao da se to radi. Rekoh, hajde dok još imam snage i onda sam se prihvatio vedrijih sadržaja i to je baš dobro došlo usred svih mučnih događanja. Posle svega što je naš narod preživeo, on je prosto kao hladnu čašu vode dočekao priče koje vraćaju im veru u vrednosti života. Priče pričam preko glumca, a ne preko nekih egzibicija s kamerom. I Kusturica mi je odao priznanje, kaže, on zna da ispriča priču."

Izbegavao glumice

Iza Šotre su decenije rada u kojima je proslavio mnoge glumce. Ogromnim uspehom smatra što je jedini uspeo da snimi kadar u kojem legendardni Pavle Vuisić plače. Pokojni Paja je u seriji "Više od igre" glumio lik koji može da predvidi budućnost. U trenutku, kada oseća svoju smrt i treba to da saopšti okruženju, po scenariju Slobodana Stojanovića, trebalo je zaplače. Tog dana, u Ivanjici, Vujisić je bio besan, prišao je Šotri i rekao: Slušaj, ja na filmu mogu da radim sve osim da plačem. Ja da plačem ne mogu!
- Molili smo ga celog dana, a on je bio sve besniji i besniji. Na kraju je pristao, ali da bude apsolutna tišina. Zatvorili smo se u neku prostoriju i sve je krenulo fantastično.

Zaigrao je maestralno. Međutim, odjednom puče grom i morali smo da prekinemo snimanje. Molili smo ga pola sata da ponovo krenemo. Kad na tom istom delu teksta, puče reflektor i ono vruće staklo mu se sruči iza vrata. Vidiš, ne treba ovo da snimamo, vikao je. Opet mi krenemo, kada opet na istom mestu iscurela traka. Srećom, skripterka je bila njegova žena, pa se vatra sručila na nju. Svanulo je kada smo završili snimanje Pajinog monologa kroz

Kada smo otvorili vrata zatekli smo čudnovatu scenu. Vetar je bio polomio svo drveće u okolini, i nabacao okolo kamenje. Paja mi je tada rekao: Vidiš, Šotra, da se i nebo pobunilo protiv te neprirodne stvari da ja plačem.