Umetnost - poslednja rupa na svirali

Vredan i snalažljiv Branko, tek stigao u Njujork, rešen da se izbori za bolji život, raznežio je mnoge Srbe po svetu koji su se gledajući ga na velikom platnu sećali svojih početaka u tuđini. Njegov lik u višestruko nagrađivanom filmu "Tamo i ovde" izneo je mladi glumac Branislav - Bane Trifunović. Iskrena i jednostavna priča je napunula bioskopske sale u Nemačkoj, a sada osvaja i SAD.

Branislav Trifunović

 

Kako ste se spremali za ulogu Branka?

- Pomoglo mi je iskustvo koji su svih ovih godina otišli iz Srbije. A znam ih dosta. Osim toga, gde god da odeš u inostranstvo, sretneš nekog ko je otišao. Bilo mi je bitno da vidim kako se taj čovek snašao radeći tamo. Hteo sam da taj mladić bude sposoban, snalažljiv, da ima ogromnu želju, kao i što imaju mnogi koji odu da se viđaju sa ljudima koji su ostali. Naročito ako je reč o devojci. To je dupla muka.
 

Da li ste razmišljali da odete?

- Ne. Više volim da odem ponekad. To je preveliki korak. I nemam ni želje ni volje da nešto iznova pravim i stvaram. Uložio sam mnogo godina u svoju karijeru da bih to sve bacio i otišao negde drugde i počinjao iznova. Ali, ko zna? Nikad ne reci nikad.
x "Tamo i ovde" je jednostavna priča, a izaziva jake emocije. U čemu je stvar?
- Potrebna je priča koju publika prepozna kao svoju. Da postoje likovi i situacije s kojima se gledaoci poistovećuju. Što je priča jednostavnija, to se ljudi više vežu. To su možda niskobudžetni filmovi, ali oni nekako imaju najčistiju emociju. Nema nikakvih eksperimentisanja. Čini mi se da ljudima sve manje prijaju velike priče i neke nemoguće stvari.

Film "Tamo i ovde" je dobio mnogo nagrada. Kakva su očekivanja od prikazivanja u Nemačkoj i Americi?

- Zaista se retko dešava da neki srpski film bude u distribuciji i u Nemačkoj i u Americi. Očekujemo da ga vide oni koji nisu do sada imali prilike. Mislim da taj film može da komunicira sa svakim čovekom na svetu. Nadam se i da ćemo poslati neku drugu sliku Srbije. Da to više nisu neke ratne tematike i socijalni problemi. Ovo je vedar i lep film. Bio sam na nekoliko festivala na kojima je prikazivan i vidim da ga ljudi uvek prime nekako toplo.

Kako je biti mladi glumac u Srbiji? Priča se da nema dovoljno produkcije, da se ne snima.

- To je tačno. Imamo četiri akademije koje godišnje školuju po 50 glumaca, što je puno. S druge strane, u Beogradu ima samo 12 pozorišta, a u celoj Srbiji mislim da ih nema više od 25. Godišnje se snimaju dva filma i tri i po serije i tako dalje. To jeste strašno, ali ipak mi se čini da se nekako iščisti i da oni koji nešto vrede uglavnom i rade. Da se niko ne uvredi, ali mislim da su se mnogi odlučili da budu glumci da bi bili popularni, a ne zato što vole taj posao.
 

A ovaj posao iziskuje ogroman rad?

- Često nije prijatno da ostaneš po 15-20 sati u pozorištu ili na snimanju. Gluma zahteva i jednu vrstu obrazovanja koje, čini mi se, mnogi mladi glumci prenebregnu. A to je isto kako da neko hoće da bude lekar, a završio je Saobraćajni fakultet.

Mnoge tvoje kolege, pa i vi, bili ste politički angažovani. Ko je tu na dobitku?

- U svakoj toj podršci koju sam ja ili neki moj kolega davao političkim strankama nikad mi nismo bili na dobitku. To radiš u želji da se u ovoj zemlji živi malo bolje. I kad vidiš da su neki problemi nasleđeni, da traju dosta dugo, poželiš da se to nekako promeni. Video si svet, gledao, čitao, drugačije si vaspitan i onda te boli kada u svojoj zemlji vidiš neke stvari koje deluju nenormalno. U tom smislu sam se politički angažovao želeći, pogotovu mlađim ljudima, da kažem da nije nebitno da izađu na izbore. Kad sam to radio, mislio sam da postoje dva izbora od kojih je jedan dovoljno loš, a drugi, nažalost, nije bio dovoljno dobar, ali je bio bolji od ovog lošeg Tako da sam to i uradio. Mislim da je to na neki način i moja dužnost, ako sam dovoljno politički osvešćen, da nešto i uradim. Ali, mislim da to se više neće dešavati, niti to treba da bude moj izbor u životu.
 

Nemate političke ambicije?

- Ne. Daleko od toga. Moja majka je uvek govorila "politika je kurva", a mislim da je bila u pravu.

Ipak, na kulturu utiče politika...

- Evo, iz beogradskih pozorišta Skupština grada Beograda otpušta ljude. A to su ljudi koje smo mi podržali i doveli na vlast, a koji ni dan-danas nemaju razumevanja za pozorište, kulturu i umetnost. Jer im je to, kao i uvek, poslednja rupa na svirali. I ono što je tužno da se svi ti političari sete glumaca pred izbore. Ali, verujem da posle ovoga što se dešava u Beogradu, nijedan glumac više podržati bilo koju političku stranku. Jer je potpuno nenormalno i deluje nemoguće da samo pozorišta smanjuju broj zaposlenih, a da se misli da ih u zdravstvu i prosveti ima manje nego što ih treba.
 

Šta vas najčešće pitaju stranci? O poslu, životu u Srbiji?

- Sve ih interesuje. Nažalost, uglavnom se počinje od politike. Dugo smo bili meta svih informativnih emisija i ljude iz drugih zemalja zanima šta i kako se tu dešava. Nisu imali neku drugu sliku Srbije, pa se mi trudimo da to ispravljamo iz dana u dan. Čini mi se da sam uspeo da im svojim ponašanjem i svojom pričom predstavim ono što je najbliže istini.

Pošto je vaš brat Sergej glumac, da li vas nekad porede sa njim?

- Ranije jesu, ali toga više nema. Pre neki dan mi je Sergej ispričao da ga je neka klinka pitala da li je on Banetov burazer. Tako da sve dolazi na svoje.
 

Da li se upoređujete sa njim?

- Da li pomislim da bi ti neku ulogu bolje odigrao od njega? Ne. Nema potrebe. Ne zovu nas za istu vrstu uloga, pa nema ni potrebe da se nešto merimo. To je besmisleno, pogotovu što smo vrlo bliski da bismo stajali jedan drugom na putu. Bilo bi ravno ludilu da se takmičimo.

A roditelji? Jesu li očekivali da ćete obojica biti glumci ili da će biti nešto drugo?

- Pa, kad već imaš tri glumca u porodici, ne možeš da očekuješ da će dete biti mikrobiolog. Teško da će se to desiti. Oni nam nikada nisu stajali na putu. Puštali su nas da biramo šta ćemo raditi. Nisu se mešali i hvala im. Pustili su nas da se sami snalazimo, naravno, uz njihovu ogromnu podršku da taj životni poziv bude naš izbor.
 

Kao javna ličnost, da li vodite računa o ponašanju? Recimo, pazite da ne kažete ili uradite nešto loše.

- Verujte mi da vodim. To vuče neku vrstu odgovornosti. Nisam nevaspitan čovek, ali nekada se čoveku dešava da mu nije ni do čega. Ali se trudim da povedem računa. Svestan sam da sam pod nekom lupom, pa se trudim da dam pozitivan primer.