"Amanet" prošao kroz golgotu
Posle beogradske premijere filma "Amanet", debitantskog filma reditelja Nemanje Ćipranića, Danica Maksimović (62) priznaje da oseća gorak ukus u ustima. Srećna je i tužna. Srećna zbog toga što je film urađen uprkos brojnim problemima, srećna zbog aplauza publike koji joj daju snagu i vraća je u život, tužna zbog svega kroz šta je prošla, zbog stanja u srpskoj kinematografiji i kulturi uopšte.
- Prošli smo kroz golgotu i stigli do toga da je film ušao u zvaničnu selekciju festivala u Montrealu i doživeo fantastičan uspeh. Nije mala stvar ući među 20 filmova od 4.000 koliko ih je bilo u konkurenciji. Kada me je Nemanja pozvao da igram jednu od glavnih uloga rekao mi je da filma neće ni biti ako ja ne budem u njemu. Ponosna sam na to. Kada čovek čuje tako nešto, oseća da je još bitan, potreban. Sada, kada je sve gotovo, kad vidim kako publika reaguje, to je reinkarnacija, vraćanje snage, upijanje neke nove energije koja daje snage za dalje - kaže Danica Maksimović.
Šta vam je bilo najteže?
- "Amanet" je urađen bez podrške ijedne institucije. Ohrabruje to što je uopšte snimljen i što se našao pred publikom. A institucije, koje bi trebalo da podrže kad je nešto dobro, nekome su majka, a nekome maćeha. Tužna je i jadna slika kinematografije u Srbiji. I ne samo kinematografije, svega. Oni koji bi trebalo da brinu o narodu, nacionalnom, kulturi, o dobrobiti i opstanku naroda, baš briga za sve. Većina samo brine o ličnoj promociji, dok narod pati i trpi.
Rijaliti - gore od goreg
- Uz nas glumce i umetnike uopšte, uz film ili pozorišnu predstavu, ljudi treba da razgale dušu, da se oplemene, probude u sebi ono najbolje. U ovom ludilu, čiji su simboli rijaliti programi, čovek mora da pazi da sebe i svoju dušu ne povredi, da ne uruši svoje zdravlje, fizičko i mentalno. Nije lako, kada nas sa svih strana bombarduju rijaliti programi u kojima su sakupljeni sve gori od goreg. Pretrčim ponekad po TV kanalima i ne mogu da verujem koliko užasa, nemorala i skandala vidim za svega nekoliko minuta. To je pogubno po mentalno zdravlje nacije i tome pod hitno treba stati na put - poručuje Danica.
Da li ste probali da dobijete podršku nekog političara za film, pa da sve bude lakše?
- Ni ja, niti iko iz ekipe, nikog nije vukao za rukav. Možete vući političare za rukave, ali to ne znači ništa. U stanju su da obećaju kule i gradove, da se smeškaju, ali sve je to beznačajno. Oni mnogo vole da se druže sa nama glumcima, da se slikaju s nama i smeškaju. Ali, čim se okrenu, zaborave obećanja. Obećanje - ludom radovanje. Tragično je što uopšte ne razumeju poentu kulture, nacionalnog, važnog. Poražavajuće je i ponižavajuće za sve - za kulturu, umetnike, narod. Kad se čovek obrati Ministarstvu kulture, tamo kažu: "Obratite se komisiji". U komisiji kažu da se obratimo nekom drugom i tako čovek upada u vrzino kolo koje mu crpi snagu, energiju, vreme, sve. A rezultata nema.
Crveni tepih
Na premijeri "Amaneta" u Centru Sava crvenim tepihom su prošetali akteri filma. Danica Maksimović i Svetozar Cvetković posle 35 godina ponovo su se našli zajedno ispred kamera. Mnogi ističu da je ovaj film potpuno drugačiji od svih koji su poslednjih godina snimani u Srbiji, a pored aktera filma na premijeri su bili i Ivan Bosiljčić, Aleksandar Radojičić, Miki Krstović, Tihomir Stanić i drugi.
Ima li nade da će se nešto promeniti nabolje?
- Nema šanse da se išta popravi dok se stvari sistemski ne srede. Da se sve uredi tako da ne važi više ono - ko će stići nekoga da uhvati za rukav, ko koga poznaje, ko je dobar sa kojim ministrom. Ja nemam prijatelja među političarima, niti želim da drugujem sa njima. Politika nas je zgadila na svim nivoima. Politiku ne razumem, niti želim da je razumem. Kad me neko pita gde pripadam, kažem da pripadam kulturi.