Na Balkanu sve guramo pod tepih
Novi, treći po redu film Stevana Filipovića "Pored mene", nakon svetske premijere na Pulskom festivalu, gde je dobio Zlatnu arenu za međunarodni film, kao i nagrade na festivalu u Sarajevu, premijerno će biti prikazan beogradskoj publici 23. septembra. Reditelj koji je publiku osvojio filmovima "Šejtanov ratnik" i "Šišanje" ponovo se bavi problemima mladih.
- Mislim da se malo priča o tim stvarima. Najbolji filmovi nastaju iz onoga što najviše zanima autore. Imao sam tu sreću da me je pre nekoliko godina Mira Karanović zvala da sa njom radim glumu na filmu na Akademiji. Taj prvi susret s generacijom budućih studenata bio mi je dovoljan da prenesem u priču, u film. S jedne strane, to je generacijska priča, a s druge strane da vidimo kako izgleda jedna noć kad su klinci odvojeni od telefona i interneta, kako bi izgledala ta komunikacija - kaže Stevan Filipović.
Kolika je uloga filma u suočavanju s prošlošću i sadašnjošću?
- Ako pričamo u tom kontekstu, film je samo jedan od načina na koji možemo da otvaramo kanale komunikacije. Ovde na Balkanu imamo problem sa guranjem stvari pod tepih. Mi ne otvaramo direktno teme, i pre ćemo da se pobijemo nego da razgovaramo o nekim stvarima. U tom smislu film može da pomogne da počnemo da razgovaramo. A rešavanje problema je mnogo komplikovaniji proces i moramo mnogo ozbiljnije da se potrudimo ili bar da pokušamo nešto da uradimo. Međutim, razgovori su jedini i mogući početak. Bez toga ne može.
Noć bez mobilnog
Film "Pored mene" je priča o grupi gimnazijalaca koji ostaju zaključani jednu noć u školi bez mobilnog i interneta.
- Tema je i generacijski jaz između njih i njihove profesorke istorije Olivere, koja na sve načine pokušava da im se približi i uspostavi nekakvu komunikaciju sa generacijom koju su svi unapred otpisali. Sa Minjom Bogavac sa kojom sam koscenarista prikazan je čitav spektar fensera, navijača, hipstera, štrebera, gotičara... i njihovih različitih životnih stavova, socijalnih statusa, seksualnih opredeljenja, političkih razmišljanja - kaže Stevan Filipović.
Kako je sarađivati sa Mirjanom Karanović?
- Saradnja na ovom filmu je meni bila super škola jer sam celu stvar počeo da gledam ne samo kao reditelj, već i iz perspektive glumca. Reditelji to retko kad mogu da dožive i drago mi je da mi se desilo. Mislim da sam puno naučio. Za film "Dobra žena" zajedno smo napisali scenario, ona ga je režirala i sad jedva čekam da vidim kako će sve to ispasti.
Šta znači biti heroj u Srbiji?
- Biti dobar čovek negde, pokušati da osetite nešto dalje od samog sebe, malo empatije za druge ljude. Otud i naslov filma "Dobra žena".
Kako ocenjujete stanje u srpskoj kinematografiji?
- Stanje je tragikomično i to već duži period. Mislim da je to postalo opštepoznato. Plašim se da ako nastavimo samo da pričamo o tome, i dalje ćemo samo tapkati u mestu koje nije baš prijatno. Iz iskustva znam koliko je teško snimiti film i srećan sam što smo uspeli da ga doguramo do bioskopa.
Kakvo je stanje u regionu, recimo u Hrvatskoj, u odnosu na Srbiju?
- Region nije baš neka sjajna slika. Mislim da je Hrvatskoj mnogo bolje stanje. Prvo je počelo sa uozbiljavanjem i uvođenjem transparentnosti i preciznosti u pravilim, redovni konkursi što je dosta toga promenilo i pomoglo. Osim toga, u Hrvatskoj je deset puta veći budžet za kinematograifju nego u Srbiji.
Nagrade
Osvojili ste nagrade u Puli i Sarajevu, kolika je to potvrda da ste uradili dobar film?
- Nagrade su super. To znači da to što radiš ima nekog smisla, da si dovoljno autentičan i iskren u celom tom procesu. A onda kad se film završi i prikaže publici i kritici onda je to već deo nekog procesa koji mi ne možemo da kontrolišemo. Izuzetno mi je drago da publika reaguje na film, ali i kritičari i žiri na festivalima. Zlatna arena u Puli je lepo priznanje i puno mi znači jer znam šta je nekada ova nagrada predstavljala, a doživljavam je kao priznanje kulturnog prostora kome pripadam.
