Bojim se samoće

Debitantski film Darka Lungulova "Tamo i ovde", koji je prošle godine osvojio nagrade na svim festivalima na kojima se pojavio, pre neki dan doživeo je i prvu evropsku premijeru.

"Tamo i ovde" osvaja bioskopska platna u Nemačkoj, a njegova radnja mnoge koji se nalaze na privremenom radu podsetiće na prve dane života u tuđini. Za njima uvek neko ostaje - njihovi najrođeniji - koji im žele puno sreće u novom životu i sa strepnjom očekuju svaki telefonski poziv.

Za glavnim likom Brankom ostala je sama majka Olga, koja bi sve učinila za svog jedinca. Sjajna Mirjana Karanović, koja igra ovaj lik na velikom platnu, kaže da joj je ta uloga najsličnija od svih koje je igrala.

Za ovu ulogu dobila je nagradu FIPRESCI, Udruženja filmskih kritičara i novinara za najbolju glumicu u 2009, kao i specijalno priznanje međunarodnog Festivala autorskog filma u francuskom gradu Arasu.

-Koliko dugo ste se spremali za ulogu Olge?

''Nisam se nešto specijalno pripremala za ovu ulogu. Dugo pre početka snimanja znala sam da ću igrati u filmu. Darko i ja smo često razgovarali, pomalo menjali i prilagođavali scene i dijaloge. Pričala sam mu kako se osećam u odnosu na neke scene i šta mislim kako bi trebalo da ih igram. Olga mi je kao žena prilično bliska i po godinama i po iskustvu i stavovima, načinu života i odnosu prema muškarcima''.
 

-Po čemu je ova uloga specifična?

''Nisam razmišljala o specifičnostima, više o sličnostima. Ali, recimo, svojim ulogama volim da dodam ono što ne piše u scenariju, čega nema u dijalogu. Mislim da ljudi uvek imaju u sebi mnogo reči koje ne izgovore nikad ili veoma retko i to je moguće "pročitati" ako pažljivo pratite. To se nalazi u pogledu, u položaju tela, u gestu, u nečem neverbalnom u svakom slučaju''.

-Šta vam je bilo najteže tokom snimanja filma?

''Ništa. Zaista. Ništa što se tiče snimanja ovog filma. A meni je, generalno, veoma naporno da snimam filmove. Ustaje se veoma rano i radi se po 12 i više sati. Kada snimam nemam vremena ni za šta i ni za koga. Uvek jedva čekam da prođe da mogu da živim "kao čovek", da lepo popijem kafu ujutro, da idem na pijacu, nešto skuvam, čitam, šetam se, vežbam, družim sa prijateljima''.

-U filmu glumite ženu koja je razvedena. Kakvi su vaši stavovi o braku?

''Nemam neke posebne stavove. Ja se u bračnim vodama nikad ne bih snašla i nisam se ni udavala. Mislim da to više nije obaveza ni za koga. Svako neka izabere. Slobodna volja je tekovina modernog doba. Sada svako sam snosi posledice svojih odluka, dobrih ili loših. Ranije, ako ti ne ide u braku mogao si da kriviš roditelje koji su te udali na silu, a sad si sama odgovorna. Zato mislim da svako treba da sledi svoj put''.

-Olga živi sama. Da li vas je strah da biste mogli da ostanete sami?

''Poneki put. Ne često. Mislim da osećanje samoće ne nestaje automatski ako deliš životni prostor sa još ljudi. Samoća je osećanje koje imamo unutar našeg bića. Fizička samoća me ne plaši, ova druga, koja je u stvari praznina, jeste mnogo više zastrašujuća. Kada znaš da postoje ljudi koje voliš i koji tebe vole nikad nisi sam. Samoća je u stvari nedostatak sposobnosti da voliš i dozvoliš da budeš voljen''.

-Jeste li ikad okusili emigrantski život?

''Ne, nisam nikad bila emigrant. Ne znam kako je to i mislim da nikad neću saznati. Mogu samo da pokušam da zamislim, da izmaštam. Igrala sam ulogu Ruže u filmu "Gospođica". Ruža živi u Švajcarskoj više od 25 godina, sama, prazna, bez prijatelja, zatvorena za emocije, okrenuta novcu kao meri svoje sigurnosti. I onda se sretne sa devojkom iz zavičaja koja je natera da ponovo počne da živi i oseća. Divan film''.
 

-Kako je izgledao rad sa američkim glumcem Dejvidom Torntonom? Bio je u Beogradu, šta mu se najviše dopalo u srpskoj prestonici?

''Divno smo radili zajedno. Bila sam malo zabrinuta pre nego što sam ga upoznala da li ćemo naći zajednički jezik, da li se mnogo razlikujemo po načinu rada mi i Amerikanci, ali kad smo se sreli, sve moje strepnje su nestale! Kao da se znamo sto godina, tako je bilo.

Njega je sve interesovalo, bio je kao malo dete u Beogradu. Najviše je voleo da ide peške, sedi u kafićima, gleda i upoznaje ljude. Njega je najviše fasciniralo ono čime se mi nismo mnogo ponosili, stare zgrade, pijaca, neki ne baš uređeni prostori sa priličnom patinom vremena. Voleo je da se druži sa ljudima i ništa, baš ništa mu nije smetalo''.