Crnogorac u sukobu sa svetom

Komedija "Mali Budo" je priča o razmaženom podgoričkom sinu (sa sjajnim Petrom Strugarom u glavnoj ulozi), koga otac hirurg, u strahu od krvne osvete zbog tragične lekarske greške koju je napravio, šalje za Beograd, gde mladić upada u niz crnohumornih situacija u "najvećem crnogorskom gradu". Film je požnjeo ogroman uspeh u Srbiji, zemljama regiona, nedavno u Austriji i Švajcarskoj, a sada je krenuo i na turneju po Nemačkoj.

Vesti

"Mali Budo": Rekordna gledanost, odlične kritike!

Mladi režiser i koscenarista Danilo Bećković predstavio je film u Berlinu na Evropskom filmskom marketu u okviru Berlinala.

Rekordna gledanost, odlične kritike, da li vas uspeh i slava kao reditelja-debitanta opterećuju?
- Ne bih baš rekao da sam slavan. Jedina dva reditelja kod nas koji su prave zvezde su Emir Kusturica i Srđan Dragojević. Što se tiče odgovornosti, ona vas prati već od prvog filma, a to se nastavlja i sa svakim sledećim.

Za film kritičari kažu da je "simpatičan, veseo i neopterećujući".
- Film jeste i to, ali nije samo to. Trudili smo se da bude višeslojan i mislimo da svako može da pronađe nešto za sebe, da se zabavi i nasmeje ili da shvati i neke druge stvari na koje smo hteli da ukažemo pažnju.

Kao na primer?
- Hteli smo da napravimo presek trenutnog stanja svesti društva, ne samo našeg. Mislim da film pokreće problem pojedinca da pronađe svoje mesto u društvu i identitet u sistemu, koji mu često izmiče tlo pod nogama. Naravno, nikad se ne zna da li će to što pokušavate da kažete stići do publike. Ima onih koji će izaći sa utiskom da su se lepo opustili, a sa druge strane ima onih koji izađu posle filma uznemireni ili zaplaču.

Bavite se poznatim fenomenom "Crnogorci u Beogradu". Da li je to bila formula da se iskažu današnji odnosi na Balkanu ili prosto dopadljiva matrica koja uvek dobro prolazi kod publike?
- Crnogorci su uzeti za temu kao deo srpskog naroda koji su veoma ekstrovertni i imaju bogat dijalekt i onda je to veoma filmično. To su mane i vrline koje imaju i ostali Srbi, samo malo pojačane i naglašenije i onda su u tom smislu veoma zahvalni za film. Nismo mi prvi počeli. Motiv Crnogorca i njegovog sukoba sa savremenom civilizacijom imate već od Nušića, a zatim je bilo često dobrih serija na tu temu, pa su onda filmovi Živka Nikolića, iako nisu komedije, imali dosta crnog humora. Mislim da je ovo prvi film koji je uzeo da se bavi urbanim Crnogorcima i urbanim crnogorskim humorom.

Kakvi su komentari u Crnoj Gori. Da li zato što ste poreklom odatle smete da se služite tim stereotipima?
- U Crnoj Gori je film videlo 10 posto stanovništva, i to je svakako najgledaniji film u podgoričkom bioskopu otkako je otvoren.

Ne samo da vam je Matija Bećković stric, nego vam je i Duško Radović bio kum. Imali ste od koga da učite...
- Duško Radović jeste moj kum i on me je krstio, ali je, nažalost, umro pre nego što sam uspeo da ga zapamtim. Znam ga kroz knjige, televizijske snimke i sa fotografije jednog namrštenog čoveka koja je bila u mojoj sobi dok sam odrastao.

A šta kaže stric Matija za to što radite?
- On je bio vrlo zadovoljan filmom i mislim da je uživao na premijeri.

"Parada", "Mali Budo", pa evo ovih dana i "Gorčilo", sudeći po rekordnim posetama, čini se da je komedija bila potrebna da bi ponovo radio bioskop?
- Mislim da nije. Veoma se plašim toga da nakon uspeha nekoliko komedija sad proglasimo da je to jedino što ima smisla snimati. Iako je to moj omiljeni žanr, ne bih voleo da se bavim samo time u karijeri, niti mislim da to treba da bude fokus srpske kinematografije. Mislim da publiku privlači kvalitetan film, a da komedija dobija više pažnje, jer ljudi osećaju manje rizika kad kupuju kartu. Uostalom, rekordnu gledanost 90-ih su imali filmovi sa elementima humora kao što su "Lepa sela, lepo gore", "Rane", "Podzemlje", ali svi su obrađivali veoma teške teme, tako da nije stvar u tome šta ćete reći nego kako ćete reći.

Radili ste scenario zajedno sa Dimitrijom Vojnovim, pa vam sad mnogi predviđaju i bogatu scenarističku budućnost, jer kažu da krv nije voda.
- Dimitrije i ja veoma dobro sarađujemo još od druge godine fakulteta. Sada je u Sloveniji snimljen film za koji smo zajedno pisali scenario još pre desetak godina "Julija i Alfa Romeo", čija premijera treba da bude u septembru, a radni naslov mu je bio "Doba nevinosti". U principu pišem filmove koje bih hteo da režiram, a gotovo uvek radim sa Dimitrijem. Njegov scenario "Jesen samuraja" mi se veoma dopao i nadamo se da će to biti naš sledeći "celovečernji igrani domaći film".

Priča se da će biti i nastavka filma, koji će biti sniman u Parizu i gde su umešani i Pink panteri. Šta je od toga istina?
- Ne želimo da žurimo, jer nastavci su uvek osetljiva stvar. Nećemo da uđemo u nešto sa čime nismo do kraja zadovoljni i što bi moglo da razočara publiku.

Prošla godina je, kažu, u srpskoj kinematografiji bila debitantska, unela je svežu rediteljsku krv?
- Srpska kinematografija jeste debitantska, ali to nije samo od prošle godine, nego traje već neko vreme. Međutim, sada imamo jedan novi problem. Ima mnogo onih koji su snimili prvi film, a nikad nisu snimili drugi. Prošla godina jeste bila veoma uspešna, ali treba imati u vidu da se u 2014. godini pojavilo nekoliko filmova koji su, što iz finansijskih, što iz drugih razloga, dugo odlagani. Nisam siguran da uspeh srpskog filma možemo da vežemo za organizovan sistem. Voleo bih da nisam u pravu, ali videćemo šta će naredne godine doneti.