"50 nijansi sive" - fijasko kod kritike, ushićenje kod Srpkinja
Dugoočekivana i na sva zvona najavljivana ekranizacija knjige "50 nijansi sive" doživela je premijeru i potpuni fijasko na filmskom festivalu u Berlinu. Već od prvih scena, film britanske rediteljke Sem Tejlor Džonson, izazvao je erupciju podsmeha. Istovremeno, u Beogradu, film je doprineo jednom od najmasovnijih ženskih okupljanja, ako ne računamo Čoline koncerte. Sava Centar je dva puta u jednom danu bio dupke pun.
Novinari, koji su pratili premijeru filma na filmskom festivalu u Berlinu, glasno su se smejali i izviždali svaki kliše i glupavi dijalog, kojima ovaj film obiluje. Kako je projekcija odmicala, događaj se pretvarao u javno pogubljenje projekta, da bi se završio salvom glasnih zvižduka i ironičnog aplauza.
Knjiga britanske autorke E. L. Džejms prodata je u 100 miliona primeraka, iako su se mnogi rugali groznom stilu, a ni jedan kritičar za erotski trilogiju nije imao ni slovo pohvale. Izgleda da bi filmskih "50 nijansi" moglo da pođe istim putem. Erotski roman Džejmsove se od digitalnog samizdata pretvorio u globalni kulturni fenomen na prelasku iz 2011. u 2012. godinu, kada je po prodaji preskočio sve "Hari Potere" i postao najprodavanija knjiga jedne autorke u istoriji izdavaštva.
Salman Ruždi napisao je da je to “najgore napisana štampana knjiga ikad”, “50 nijansi” su opisivali kao “porno za mame”, a teoretičari medija su uspeh knjige tumačili kao uspeh nove platforme - elektronske knjige.
Na kraju, kritičari se slažu da se filmska verzija svela na koliko-toliko manju meru užasa. Kao reditelj angažovana je relativno neiskusna Sem Tejlor Džonson, koja se u intervjuima žalila na neizdrživ pritisak i kontrolu autorke knjige. Ukratko, stvari od početka nisu mirisale na dobro.
Novinari i kritičari složili su se u još jednoj stvari, iako neiskusna i pod kontrolom, rediteljka je uspela da zagladi i ublaži neke od najgorih klišea iz romana. Međutim, i dalje je to slab i tanak film, a u određenim momentima dok ga gledate doživljavate transfer blama. To se posebno dešava u scenama kada glavni junak Grej, prilikom drugog susreta sa glavnom junakinjom Anastazijom, dramatično izgovara rečenicu "moram da te pustim od sebe da odeš", ili kada je pita "gde si do sad bila u mom životu", a ona mu odgovara "čekala sam te".
A onda još malo jeftine romantike: posle seksa Grej seda za klavir i prebira sonate dok ga Ana sluša ogrnuta u čaršafe i obasjana mesečinom.
Što se same glume tiče, ona je - onako. Dakota Džonson (ćerka Dona Džonsona i Melani Grifit) je OK glumica koja se u filmu bori sa lošim dijalozima i činjenicom da njen lik ima dve osnovne reakcije - postiđeno kolutanje očima i "sladostrasno" uzdisanje i dahtanje. Međutim, to približno odgovara onom što bi junakinja trebalo i da bude. Jednostavno, takav je lik.
S druge strane, Džejmi Dornan je lepotan. I to je to. Iako bi lik bogataša/džentlmena/sadiste Greja trebalo da bude zavodljiv, a istovremeno dominantan, preteći i opasan, kod Dornana to ne postoji. Filmski Grej izgleda zbunjeno, pogubljeno, nesigurno, obučeno kada ne treba, svučeno kada ne treba.
Ali, sve to nema nikakve veze, jer se po premijeri u Beogradu čini da će film proći kao i knjiga. Iako će ga mnogi ismejavati, još više njih (žena) će otići da ga pogleda. Neke će zaista i uživati u njemu, što se desilo i u Sava Centru. Ako tako bude od "Beograda do Tokija", produkcija neće zažaliti što ga je snimila, ali hoće što ga je prikazala u Berlinu, pred ozbiljnim filmskim znalcima.
