Deset godina u metalnom oklopu
Zapamtili su je kao razmaženu ženu u serijama Siniše Pavića, ali nju život nikako nije mazio. Ocu, poznatom književniku i akademiku Antoniju Isakoviću, i majci, arhitekti i književnici Leposavi Milanin, zahvalna je za veliku ljubav i požrtvovanost. Deset godina bila je u okovima i to metalnim!
Njeno detinjstvo je bilo okovano. Danas ima 44 godine i jedini je vozač u familiji, koji stalno nekog razvozi. Teško joj je da bude na jednom mestu.
Rođena je 20. maja 1968. u Beogradu. Diplomirala je glumu na Akademiji dramskih umetnosti u Novom Sadu. Igrala je u velikom broju pozorišnih predstava: "Ženski orkestar" (jedina predstava sa prostora bivše Jugoslavije u zvaničnoj konkurenciji Edinburškog festivala), "Razvojni put Bore Šnajdera", "Čekajući Godoa", "Mister dolar"...
Za ulogu nerotkinje Krune u predstavi "Kamen za pod glavu" dobila je nagradu "Bora Stanković" na festivalu Borini pozorišni dani. Snimila je preko 200 epizoda različitih serija.
DECENIJA PATNJE
- Kičma nije mogla da prati moj rast. Dobila sam skoliozu, zbog koje sam morala da nosim težak i nezgrapni milvoki mider celu deceniju, od svoje pete do 15. godine. Nije bilo lako objasniti detetu da stalno mora da nosi taj oklop - dve šipke pozadi, jedna napred, duž celog trupa, preko kukova do početka butina, kao štramplice od metala, plus metalna kragna oko vrata, koja me je držala tako da ne mogu da spustim glavu... Ružna i teška gvožđurija, koja sputava u svemu do tada normalnom, trebalo je da mi zapravo pomogne.
- Na ulici su upirali prstom u mene, gledali me kao neko čudovište. Osim svog oklopa, koji sam skidala prvih godina samo kada sam se kupala, dva puta dnevno po sat morala sam da radim vežbe, dosadne, iste. Nekako sam se navikla na mider i prilagodila njemu svom život, kretanje, spavanje, igranje. Moji roditelji su se maksimalno trudili oko mene, pričali maštovite priče samo da me zabave i olakšaju muku.
- Kada sam pošla u školu nisam bila svesna koliko sam se razlikovala od svojih vršnjaka. Meni je sve to postalo normalno, a moje drugarice Sanja i Dana su me prihvatile takvu i trudile su se da mi olakšaju život, smatrajući me ravnopravnom. Moja majka je sašila futrolu, koja je bila kao kutija od kontrabasa. Kad sam išla kod drugarica da spavam mider sam nosila u futroli kao instrument .
- Posle petogodišnjeg druženja sa miderom došlo je malo olakšanje, samo sam u njemu spavala. Sa 15 godina sam najzad odbacila svoje okove. Bila sam užasno mršava, ma koliko da sam jela. To me je pratilo do trideset i neke, ali sada se već hrana lepi na mene. I danas postoje slični mideri, prave se od elastičnijeg materijala, nisu više toliko glomazni i teški. Ali, čula sam da nisu ni tako delotvorni kao onaj moj.
|
Pas zaradio honorar
|
BELMONDOVA MILJENICA
- Nošenje metalnog midera učinilo je da sedim, stojim i koračam za primer, imam pravilno držanje, a uticalo je i da imam tanan struk. Sa visinom od 175 cm i težinom od 55 kg bila sam idealna za manekenku, pa sam kod Tamare Bakić završila kurs manekenstva. Zapala sam joj za oko, pa mi je omogućila prve poslove. Sećam se da sam prvu reviju radila u Mostaru. Tako je krenula moja manekenska karijera. Dve godine uzastopno osvajala sam nagradu Venera, kao najlepša i najbolja manekenka SFRJ po izboru čitalaca lista "Praktična žena".
- Sa 17 godina stigla sam do Kanskog festivala. U Kan sam otišla sa tetkom Lilom, tada urednicom u "Ilustrovanoj politici". Znala sam dobro francuski jezik, a tamošnji prijatelji prijavili su me na izbor za mis. Bila sam puritanac, nisam htela da prošetam u kupaćem kostimu. Uspeli su da me nagovore, prošetala sam i - pobedila! Žan-Pol Belmondo uručio mi je lentu, fotografi su me saleteli sa svih strana. Titula je donela mnogo poklona, nagrada, ugovora da snimam, radim, a ja sam tražila da me vode kući. Užasnula sam se jer sam odlično razumela šta kažu, osećala sam se kao na pijaci, na sve su gledali kroz novac. Tamo sam upoznala princa Čarlsa i ledi Dajanu, Ursulu Anders, Ričarda Gira, Džoan Kolins...
- Moji roditelji nisu pravili od sebe neke bitne ličnosti. Kroz našu kuću defilovali su svi mogući pisci i slikari ovog vremena, od Dobrice Ćosića, preko Dragoslava Mihajlovića, do Miće Popovića, ali za mene, oni su bili obični ljudi. Moje vaspitanje govorilo je da smo svi jednaki i nisam pala u nesvest od tih silnih zvezda i reflektora u Kanu. Belmondo je bio šmeker. Rekla sam mu da mi liči na plišanog medu, a on meni da mu to niko nije rekao i da će me po tome pamtiti. Francuzi su imali ideju da me kandiduju za mis Francuske i bili su vrlo ljuti što sam se vratila kući, nudili su mi da ostanem tamo. Nisam bila svesna te nagrade, a moja majka i danas čuva tu lentu. Zahvaljujući manekenstvu, a kasnije i glumi, oslobodila sam se svoje stidljivosti.
TRUDNOĆA I SAMOĆA
- Kad je došlo vreme za prijemni, upisala sam tri fakulteta, i to potpuno različita - fizičku hemiju, francuski jezik i književnost, i FDU. Na prvi sam se prijavila kako se ne bi razdvajala od društva iz srednje škole, ali batalila sam ga posle prvog predavanja zbog mirisa iz laboratorije. Francuski, koji sam odmalena odlično govorila, studirala sam godinu dana. Na FDU sam diplomirala, jer sam se tamo osećala kao kod svoje kuće.
- Na četvrtoj godini akademije, u 23. godini postala sam majka. Sinu sam dala ime svog oca Antonija. Dobila sam nove obaveze, odgovornost, brigu, ali nisam se bunila, bio je to moj izbor. Uz podršku roditelja uspevala sam sve uspešno da obavim, pošto sam se sa tadašnjim partnerom razišla.
- Težak saobraćajni udes imala sam na Antonijev treći rođendan. Taksi, u kojem smo se sin i ja vozili na njegovu proslavu, prošao je kroz crveno i na nas je naleteo drugi auto. Detetu, hvala bogu, nije bilo ništa, samo je bio uplakan i uplašen. Sedela sam u taksiju, čekajući hitnu pomoć, i razmišljala šta se to dešava sa mnom jer noge sam osećala, ali nisam mogla da ih pomerim. Tad nije bilo mobilnih telefona, nisam mogla roditeljima da javim zašto kasnim... Udes je bio u centru grada i srećom se tu zatekla poznanica koja me je prepoznala, prišla i uzela Antonija. Uspela samo da izgovorim ime restorana, u koji treba da ga odvede i kaže mojima šta se desilo...
- U bolnici su konstatovali da su mi karlične kosti polomljene na četiri mesta. Bilo je raznih predloga na konzilijumu lekara - da me operišu, stave u korito, postave na nekakve šipke... Prof. dr Starović je srećom odlučio da me ne treba dodatno mučiti, nego će uz moju upornost i disciplinu kosti vremenom srasti, a ja moram samo da ležim. Narednih 40 dana bila sam nepomična u postelji, ležala ravno, kao daska za peglanje. Tako sam proslavila i 26. rođendan.
- Svakodnevno sam u bolnici dobijala injekcije, a igle su bile veoma tupe, kakva je to muka bila... Bila sam željna sina, kao i on mene, a nisam mogla ni da ga priglim, kako se slučajno ne bi pomerila. Pročitala sam u bolnici 50 knjiga, a onda su mi i to zabranili jer su mi oči oslabile.
- Moja povreda je bila teška, bolna, ali sam znala da ću se vratiti normalnom životu. Trebalo je samo ponovo da naučim da hodam. Udes mi se desio kada sam imala 55 kg, i izgledala sam ultramršavo, a iz bolnice sam izašla sa 48 kg. Bila sam poput kostura, nogice tanke kao u koze, mišići atrofirali, na sve strane štrčale su mi kosti, nisam imala snage... Bila sam mlada, prošlo je i to, uz fizioterapeuta sam prohodala i vratila se normalnom životu.
SAVRŠENI MUŽ
- Već trinaest godina sam u braku sa Žarkom Jokanovićem. Imamo mnogo zajedničkih interesovanja, volimo knjige, pozorište, slike, putovanja... Oboje smo se još kao deca okušali kao glumci. Žarko je tu jači, njegova scena iz "Užičke republike" je antologijska i rečenica koju je izgovorio: "Čiko, čiko je l' sav taj lebac tvoj?" Žarko ili Žaca, kako mu svi tepamo, za mene je savršen čovek! Zabavan je, duhovit, pametan, elokventan, mnogo se smejemo, odgovaramo jedno drugom. Činjenica je da sam ga prvo zavolela, pa se tek kasnije zaljubila u njega, što je verovatno i bolje za brak. Nije ljubomoran i pakostan, raduje se više mojim uspesima od mene same. Sa Antonijem je odmah uspostavio divan odnos i on ga zove tata. Znala sam da ću naći sinu najboljeg oca. Žarko se pojavio u Antonijevoj šestoj godini.
- Antonije je dvadesetogodišnjak, studira digitalne umetnosti i savremene medije, odlično govori engleski i nemački jezik, a razmišlja da upiše još jedan fakultet, jer ga istorija odavno veoma interesuje. Nije što je moj, ali je zaista dobro i odgovorno dete, ima naše puno poverenje. Nedavno se i odselio od nas. Kada je izrazio želju da se osamostali i pređe u garsonjeru, stala mi je knedla u grlu. Ali, imao je prave argumente. Naveo je da sam se i ja pošto sam postala student odvojila od roditelja, a Žarko je napravio još veći iskorak, pošto se iz Užica preselio u Beograd. Sin stanuje blizu svog fakulteta, ali mu mama i dalje pere veš, s vremena na vreme mu napunimo frižider i pošto ne zarađuje, dajemo mu određenu sumu novca sa kojom sam raspolaže. Racionalan je i ekonomičan, a i sada se zdravije hrani. Jednom nedeljno navrati kod nas da prespava. E tada sam najsrećnija, a i naši psi, koji se sjate oko njega. Trenutno nema devojku, ali mlad je, ima vremena...
