Filmsko čudo srpske rediteljke

Evropa oko Evrope, filmski festival takozvanog autorskog filma, koji je po sedmi put upravo održan u Parizu, predstavlja po mnogo čemu pravo čudo. Pre svega u slovima ekonomske krize kada se veliki broj kulturnih manifestacija gasi ili smanjuje programe, Evropa oko Evrope izrasta u značajnu evropsku manifestaciju, koju podržavaju institucije, kako u Parizu tako i na evropskom nivou, iako nije reč o komercijalnim filmovima.

Festival Evropa oko Evrope i njegov osnivač i direktorka Irena Bilić ukrstili su svoje biografije - iz Pariza putuju u istočnu Evropu sve do Moskve, do Balkana.

Kako ste došli na ideju da pravite festival i to filmski?
- Slikar Nenad Žilić i ja živeli smo u Normandiji i bili srećni. Ja sam odlazila u Rusiju i snimala dokumentarne filmove za rusku televiziju, ali želela sam da u Normandiji stvorim mogućnost za sopstveni rad i život. Ukazala se prilika kada sam postala član oblasne komisije za kulturu. Predložila sam, a potom i osnovala mali festival Evropa oko Evrope, zapravo reviju srpskog filma, koji se godinu dana kasnije pretvorio u filmski festival evropskog filma. Normandija je zemlja filma s mnogim festivalima američkog, nordijskog, britanskog, kineskog, afričkog, iranskog, ruskog filma ali je nedostajala jugoistočna Evropa.

Irena Bilić

Ko vas je podržao?
- Pomogli su i kolege prijatelji iz svih delova sveta tako što su slali predloge filmova, moj brat, koji je matematičar i teolog, ali je specijalista za prevode i titlovanje... Naravno, svi smo radili volonterski. Finansijski su nas pomogli regionalni i oblasni fondovi i nekoliko privatnih sponzora. Tako smo plaćali kopije, benzin, sale, prava i troškove putovanja i boravka gostiju. To je zapravo bilo jedno malo neprofitabilno porodično preduzeće.

Kako festival funkcioniše od početka pa do danas?
- Posle dve godine festival se preselio iz Normandije u Pariz, najpre u bioskop Antrpo. Nedavno se završio sedmi festival. Prikazali smo 65 filmova iz 35 zemalja u devet bioskopa, dva muzeja, šest kulturnih centara i nekoliko prostora namenjenih kulturnim manifestacijama. Mnogi su sami predstavili svoje filmove: Vajda, Zanusi, Karlsen, Mesaroš, Godina. Gosti iz Srbije bili su Šijan, Bajić, Žilnik, Zupanc, Paskaljević... Dobili smo podršku Grada Pariza, Regiona Ile de Frans, kulturnih centara, nacionalnih instituta za kinematografiju.

Na festivalu se organizuju i razgovori o budućnosti Evrope.
- Pokazalo da filmski stvaraoci imaju proročke vizije, a da film ima ogromnu moć da utiče na mlade ljude. U jednom intervjuu Kurosava je rekao da mu je žao što je te vaspitne moći filma postao kasno svestan. Možda na našu sreću.

Šta vam je bilo najteže i najvažnije u toku poslednjih sedam godina?
- Najteže je bilo naći novac, a najvažnije održati kvalitet da bi festival postao događaj od značaja na evropskom nivou.

Svake godine predstavljate bar nekoliko filmova iz Srbije. Kakva je vaša saradnja sa maticom?
- Moja saradnja sa Srbijom liči i na Srbiju i na mene, verovatno. Nekoliko puta sam konkurisala za dodelu finansijskih sredstava u Ministarstvu kulture. Ministar Lečić nam je 4.000 evra dodelio van konkursa, smatrajući da festival zavređuje pomoć, makar i simboličnu. Ministarstvo za dijasporu 2008. je dodelilo 1.700 evra. Od tada ništa, iako smo konkurisali. A predstavili smo više od 50 srpskih ili jugoslovenskih filmova, primili mnoge autore, mnoge filmove preveli i titlovali.... Kulturni centar u

Pohvala za "Kutiju"

Kako vidite budućnost festivala?
- Ove godine festival je ustanovio nagradu Prix Sauvage. Nagrada je i novčana i prestižna jer je dodeljuje žiri sastavljen od uglednih filmskih poslenika. U konkurenciji je bilo sedam filmova, među kojima i film Andrijane Stojković "Kutija", koji je dobio specijalnu pohvalu. Nagrada je dodeljena slovačkom filmu "Cigan" Martina Sulika. Volela bih da ta nagrada postane referenca za kvalitet novih filmova i da okupi što više talentovanih autora.

Parizu nam daje salu. Naš ambasador je lično odlučio i omogućio da snimateljska ekipa i reditelj Zupanc budu smešteni u prostorijama rezidencije nekoliko dana... Institucije Srbije ovaj festival ne zanima!

Da li bogate zemlje više poklanjaju pažnje predstavljanju svoje kulture samo zato što su bogate ili...?
- Pročitala sam rezultate istraživanja jednog profesora sa Harvarda koji se bavi ekonomijom kulture. Postoji u ekonomiji jedan novi kriterijum za procenjivanje kulturnog razvoja neke zemlje, a to je verovali ili ne, koeficijent poverenja. On se odnosi na broj zakona i propisa koji regulišu odnose u kulturi. Došlo se do neobičnog zaključka da kulture ima najviše tamo gde ima najmanje zakona i propisa, a to je u skandinavskim zemljama. U Francuskoj propisa ima mnogo, a poverenja malo, dok u istočnim zemljama, u Rusiji i na Balkanu, nema ni poverenja ni propisa! Velike zemlje su zahvalne kada pokazujete interesovanje i na sve načine pomažu. Međutim, naš kulturni centar u Parizu prihvata festival, ali mu ne pridaje nikakav značaj. Verovatno ga i ne vidi.

Zašto je to tako?
- Srbija ne pridaje mnogo značaja ni svojim autorima. Zašto nema kompletnog videografskog izdanja Živojina Pavlovića ili Aleksandra Petrovića? Zašto smo od Centar filma dobili kopiju "Žene s krajolikom" sa portugalskim titlovima, a bili su

najavljeni francuski, a koštala je 1.000 evra ? Na projekciji filma "Cinema Komunisto" u Kulturnom Centru Srbije posle pet godina saradnje neki "dobronamerni posetioci" pitali su me da li sam učestvovala u organizaciji festivala?! Na svečanom zatvaranju festivala u Nacionalnom muzeju imigracije bili su prisutni bivši francuski ministar kulture Žak Tubon, a Doris Pak je kao predsednik Komisije za kulturu u evropskom parlamentu uručila nagrade. Nije bilo nijednog srpskog zvaničnika, niti novinara.

Radili ste sa Aleksandrom Petrovićem, koji je doživeo tužnu sudbinu i vi kao da ga branite od zaborava.
- Aleksandru Saši Petroviću dugujem svoj ulazak u profesionalni veliki film na velika vrata. Kada bi Saša ušao u neki prostor, imali ste utisak da je tu pred vama ličnost! On je prvi na svetu Ciganima na filmu dozvolio da govore sopstveni jezik! Bavio se sudbinama raznih naroda. Nije imao nikakve prepreke i predrasude. Dopustio je "čak" i Nemcima da budu nesrećni kada ih bombarduju... Imao je razumevanje za priče drugih naroda. Ja taj osećaj za druge želim da probudim pokazujući filmove čiji junaci žive i razmišljaju drugačije od nas. To uostalom i jeste svrha filmova.

Vaš festival je pravo čudo, u trenutku kada se brojne kulturne manifestacije gase zbog štednje i krize Evropa oko Evrope izrasta u značajan evropski i pariski kulturni događaj. Možete li to da objasnite?
- Ne mogu. To je pitanje energije, specifične energije. Naša internacionalna festivalska ekipa sastavljena je od ljudi koji vredno rade i vole film.

Putovanja koja se ne mogu izbeći

Irena Bilić rođena je 1959. godine u Beogradu, gde je maturirala. Sa nepunih 20 godina u Francusku je, kaže, prosto došla. Danas misli da su to poduhvati za koje čovek ne zna zašto ih preduzme, a kasnije se ispostave odlučujućim za nečiji život: "Čovek nikada ne zna zašto kreće na takva putovanja, ali ih ne može izbeći, kao da mu za te presudne stvari u životu nije omogućeno da bira".
Francusku je odabrala jer je u školi učila francuski, a i zato što je njen deda solunski ratnik koji je posle solunskog fronta u Marseju proveo tri godine i pevao joj pesme za decu na francuskom. Govorio je njenim roditeljima da će ona studirati na Sorboni. To je bio daleki plan. Ali, Irena se na tu Sorbonu i upisala 1979. i završila antropologiju i filozofiju, a potom i filmsku režiju na zajedničkoj katedri Žana Ruša i Erika Romera.
Oduvek je zanimao film. Radila je kao novinar, filmski kritičar, asistent režije, autor je oko petnaestak dokumentarnih filmova. Pre sedam godina osnovala je pariski filmski festival Evropa oko Evrope, čiji je direktor.
Živi i radi u Parizu.