"Mi smo ovce koje čekaju klanje"
Do premijere (31. oktobar, Sava centar, 20.30) filma "Parada“ Srđana Dragojevića ostalo je još nekoliko dana, a zapaljiva tema kojom se film bavi već izaziva reakcije. Glumac Nikola Kojo, tumač glavne uloge, tvrdi da ga primitivni komentari dati na slepo niti brinu niti iznenađuju. Zna gde živi, a ovim filmom ekipa je želela da barem malo i barem nešto promeni.
Za nedelju dana trejler filma "Parada“ videlo je 50.000 ljudi. Većina komentara je iz arsenala "neće nama pederi vršljati po Srbiji". Brine li vas to?
- Ne brine me. Ja to sve očekujem od zemlje u kojoj živimo i od primitivnog naroda koji jesmo. Pazite, to su komentari ljudi koji ne znaju o čemu se radi u filmu i koji su svoje zaključke doneli na osnovu trejlera i novinskih naslova tipa: "Dragojević pravi film o pederima, Koja igra pedera“ i slično. Pored žutila koje šire štampani mediji, prostakluka koji kulja iz televizora, načina komunikacije koji dolazi iz skupštine i arogancije koju propagiraju crkve, eto ti pune ulice agresivnih besposlenih i besciljnih mladih ljudi, nabijenih testosteronom.
Da li ste u filmu težili nedvosmislenoj poruci da je različitost okej, i da se tu ništa ne sme dirati, ni palicom ni zabranom?
- Naravno. To je osnovna ideja filma. Ali šta može mali jadni film protiv PR agencija koje imaju direktan link sa Bogom i koje daju sebi za pravo da umesto njega obeležavaju krstićem, poput šumara, koja voćka je za seču jer ploda ne rađa, a koja nije. Šta može mali film protiv "velikog" srpskog političara, kome više nije cilj ni da krade. Došli su neki koji imaju i manje apetite i manje ciljeve. Zadovolje se da imaju vozača, "audi", sekretaricu, da su pozvani svuda, da se ne predstavljaju kad se rukuju s vama, da im se seljaci uvlače u dupe, da govore svašta a ne kažu ništa i da što manje talasaju. Jer, ako slučajno nešto pogreše i ne dodvore se dobro srpskom primitivcu, nema ni "audija" ni sekretarice ni novog mandata.
Jeste li imali dilemu da prihvatite ulogu posle one histerije i batina prošle godine?
- Ne. Taj film je u pripremi skoro tri godine. Nisam imao dilemu ni trenutka, jer taj film upravo ima misiju da zaustavi bilo kakve histerije i batine i da dokaže da smo svi isti pod kapom nebeskom. Ja volim da igram u delima koja mogu da promene svest ljudi nabolje. Ovaj film jeste takav.
Kroz kakav preobražaj prolazi vaš lik, od tvrdog momka s ratišta do...?
- Do čoveka koji shvata da smo svi sa svojim različitostima ipak jednaki pred Bogom i da se ljudi ipak dele na ljude i neljude a ne na navijačke grupe, homoseksualce i strejtaše, levake i dešnjake, bate i seke...
U filmu je vaš sin jedan od ćelavaca koji mrze, a da ne znaju zašto to rade? Odakle u generaciji (sedamnaestogodišnjaka) toliko iracionalne mržnje?
- Ne znam, mislim da sam dao odgovor na to pitanje, ali se i dalje istinski čudim svemu tome. Kako neko ko se rodio posle završenih svih ratova može da mrzi, na primer, Hrvate? Nije ni bio u Hrvatskoj, ni letovao na Jadranu, ni išao na utakmice protiv Dinama i Hajduka. Ali nije samo ni u međunacionalnoj mržnji stvar. Čitam o maltretiranju i vezivanju pertli oko vrata osmogodišnjim devojčicama u školi. Pa gde je tu to srpsko viteštvo o kojem nam seru decenijama? Gde su tvorci i korisnici „nebeskog naroda“ da stanu pred te mlade ljude i kažu da su sve to neviteške akcije nedostojne nebeskog naroda? Nema ih. Nema ih u skupštini, nema ih u zaboravljenom obrazovnom programu, nema ih u crkvi, a nažalost, nema ih ni u kući. Bojim se da je i moja generacija roditelja podbacila. Da li je podbacila jer je svoje najlepše godine provela pijući benzin, ponižavajući se po redovima u ambasadama, ratujući s komšijama i celim svetom, ne znam. Znam samo da je vreme da se tome stane na put. Svako u svojoj kući, sa svojim detetom. Tačno je da smo kao ovce koje stanu u red za klanje naučeni da gubimo teritorije, ljude, komšije, dostojanstvo... Mehanizam gubljenja i letargija. Nedostatak želje da se bilo šta promeni. Mislim da je kucnuo zadnji čas da se trgnemo i spasemo glave svoje dece i njihove dece i svih generacija koje dolaze. Bilo da je u pitanju spas od palice koja otvara glavu, ili spas od ovih (ranije pobrojanih) koji bi da nam isperu glavu.
Utisak je da ste u nekoj fazi apstinencije od glume? U pozorištu vas dugo nema, a i na filmu ste sve ređe.
- Nije vam dobar utisak. Ima me tačno onoliko koliko treba da ne dosadim (nadam se).
U kakvom filmu biste igrali i bez honorara?
- Ni u kakvom. To je kao da tražite da ne platite hranu u supermarketu. Mogu da vam cepam drva, pomognem u selidbi klavira, mešam malter na mešalici (ako baš nemate za radnika, a dobri smo prijatelji), ali ono od čega živim i za šta sam se školovao ne radim za džabe.
