Prošlost ne možemo brisati

Za projekciju jedinog filma iz Srbije koji je ove godine učestvovao u takmičarskoj konkurenciji na prestižnoj međunarodnoj smotri tražila se karta više.

Na prestižnom čikaškom međunarodnom festivalu filma, koji ove godine ima naslov "What the world is watching" (Šta svet gleda), u takmičarskoj kategoriji dokumentarnih filmova, na projekciji za koju se tražila karta više, prikazan je i film "Cinema Komunisto", naše rediteljke Mile Turajlić.

Neočekivan uspeh Autorku pitamo da li je ikada razmišljala o svetskom uspehu filma, brojnim nagradama, pozitivnim ocenama kritike i publike širom sveta? - Ne da se nisam nadala, nego nisam ni znala da li imam film tokom višegodišnjeg rada. Kada radite dokumentarni film, čak ni u dubokoj montaži niste sigurni da li uopšte imate film i ima li on ima šta da kaže. Osim toga, moja je ideja bila apstraktna metafora o jednoj zemlji koja je scenografija, filmski grad. A dokumentarni film nije zahvalna forma za tako apstraktne metafore. Kada sam osetila da imam tu čvrstu ideju, znala sam da imam film. Tome je doprinela izuzetna istrajnost u montaži, tada smo otkrili i emociju, i vrcav duh, i duh jedne generacije.

Mila Turajlić, autor filma, skoro godinu dana nije boravila u Beogradu, nastojeći da prisustvuje brojnim festivalima širom sveta i projekcijama ovog izuzetno nagrađivanog ostvarenja. Posle Los Anđelesa stigla je u Čikago, odatle će u London, a onda dalje prema isrcpnom rasporedu.

Iako joj priča o Titu nije bila početna ideja za pravljenje filma, kojim je želela da predstavi uspon i pad Avala filma, autorku pitamo kako je pronašla objektivnu tačku oslonca za priču o Titu, imajući u vidu dve ekstremne grupe ljudi - one koji ga bespogovorno obožavaju i koji za njim žale, i one koji su oduvek i zauvek protiv njega.

- To gledam više kao generacijski odnos prema problemu, jer moja je prednost to što nisam bila ni svedok ni učesnik tih vremena. Dakle, nisam bila u obavezi da formiram stav i mogla sam da uđem u proučavanje tog vremena bez potrebe da sagledavam ko je za, ko je protiv, bez optužbi o tome ko se kako držao. Tako vidim tu slobodu moje generacije. Radeći na istraživanjima u pripremi ovog filma, samo sam produbila kompleksnost svojih stavova o njemu i danas ne mogu da podvučem crtu i kažem - ja stojim tu ili tamo. On jeste bio važna istorijska ličnost, svakako presudna za istoriju našeg podneblja i zato mislim da sve te događaje iz tog perioda mi i moramo tretirati i analizirati slojevito. Naravno, i ja imam problem s tim što se taj period istorije briše, poništava. Na isti način imam problem s tim kako su komunisti poništili istoriju Kraljevine Jugoslavije, ili kako se danas zaboravlja kako je izgledala Miloševićeva Srbija. Kao da je kod nas trend da je bolje zaboravljati nego istraživati. Mi se nikada kao narod nećemo zalečiti niti ćemo napredovati ako nastavimo da tako besomučno brišemo našu prošlost.

Sa festivala na festival Do kraja oktobra film će biti prikazan u Londonu, Lisabonu, Monpeljeu, Parizu, Pragu, a Mila Turajlić na projekcije uglavnom putuje sama ili u najboljem slučaju sa nekim članom filmske ekipe. - Imam sreću da festivali ponekad pozovu osim mene i nekog drugog člana ekipe, kao što je bilo na njujorškom Tribeka festivalu, gde sam bila sa montažerkom Aleksandrom Milovanović. Ponekad na festivale sa mnom idu i producenti, Dragan Pešikan, koji je izvšni producent i Iva Plemić Divijak, moja koleginica sa fakulteta, koja je organizovala celokupno snimanje filma. Kada se desi da nas četvoro možemo da sednemo u auto i otputujemo, to je za mene najveće zadovoljstvo.

Posle dugogodišnjih istraživanja Mila Turajlić je pred sobom imala ogromnu količinu materijala, koji je valjalo selektovati i izmontirati, i to je bio najteži deo posla u radu na ovom filmu.

- U ovaj projekat sam krenula vrlo ambiciozno, želeći da budem detaljna, kao u svemu što radim, s namerom da sve otkrijem, sve nađem i sve sakupim. Naravno da smo završili u montaži sa 60 sati snimljenog materijala, 1.500 inserata iz više od 300 filmova i 15 sati arhivskog materijala, koji sam sakupila. Uzelo mi je mnogo vremena da ubedim neke ljude da uopšte pristanu da učestvuju u ovom filmu, da ubedim arhive da mi odobre pristup građi, borila sam se za tu priču. Uzelo mi je tačno pet godina od početka do kraja rada na ovom filmu.

"Cinema Komunisto" je jedini film iz Srbije koji ove godine učestvuje na čikaškom Međunarodnom festivalu filma, a činjenica da je u takmičarskoj konkurenciji dokumentarnog filma dovoljno govori o pristupu selektora festivala.

- U glavi mi je novi dokumentarac, o devedesetim godinama u Srbiji, koje takođe želim da predstavim kroz moju vizuru. Ipak, mene će ovaj film zaokupljati dugo jer još radim na njegovoj promociji, iako sam se i nadala i očekivala da ću odavno preći na novi projekat. Tek sada smo završili TV verziju filma, dodatke za DVD i sugurno je da ću se do kraja godine baviti ovim filmom. Naravno da je to veliko zadovoljstvo, naročito susreti i zanimljivi razgovori sa publikom širom sveta, koje imam nakon projekcija, kako je bilo i ovoga puta u Čikagu.