"Prle i Tihi: Propaganda ili duh vremena"
Prle i Tihi pobedili su Hitlera. Nije to baš mala stvar, ali oni su uspeli s lakoćom. U Beogradu su, uz zvuke muzike Milivoja Miće Markovića, našeg Morikonea, pobili puno dušmana. Prle je bio duhovit, pomalo detinjast i odvažan, a Tihi lep, otmen i pametan, pravi vođa "otpisanih". Obojica su bili neobično hrabri mladići u svoje doba. S Pavlom Vujisićem i Zlatom Petković izgledali su kao “vukovi s Ontarija”. Ako ne i bolje!
Jedne večeri u Ljubljani sam upoznao Tihog. Tamo je, verovatno 1998. godine, prvi put nakon rata gostovalo Jugoslavensko dramsko pozorište. To jest, možda JDP i nije gostovao prvi put u glavnom slovenskom gradu, ali je ansambl do Ljubljane sasvim sigurno prvi put došao preko suverene, samostalne i neovisne Hrvatske. Vojislav Voja Brajović, taj zgodni, profinjeni čovek i vrlo dobar glumac, bio je žalostan zbog neslavne srpske uloge u minulom ratu i na druženju na kojem je bilo i nekoliko Zagrepčana, to je diskretno ali jasno stavljao do znanja. U jednom trenutku ispričao nam je, en passant, kako su doputovali.
- Prošli smo – rekao je Tihi - ne stajući celu Hrvatsku i jedva dočekali da uđemo u Sloveniju…
- Zašto?
- Skoro nam je bešika pukla. Nismo smeli da se zaustavimo dok nismo prešli granicu, čekali smo da je prođemo da autobus stane i da možemo otići na WC.
Prle i Tihi nisu smeli da stanu u Hrvatskoj kako bi pišali! Dva heroja nisu se usudila da stanu kod, recimo, Lipovca ili Novske, i odu do toaleta, mesta na kojem je Prle bar jednom već poginuo, kod Žike Pavlovića u filmu “Kad budem mrtav i beo”?! To da nisu smeli da uriniraju u Hrvatskoj bilo je samo za mrvicu bolje od toga da su se upišali od straha – ako je uopšte bolje.
U Beogradu ubijen samo jedan nemački vojnik
Horhe Luis Borhes napisao je da je Bili d Kid “svojom rukom ubio 30 ljudi, ne računajući Meksikance”.
“Nikada nije dostigao legendu o sebi, ali joj se opasno približio”, dodao je. Prle i Tihi pobili su u “Otpisanima” pola grupe armija E, ne računajući kvislinge, ali su se kompromitantno udaljili od legende o sebi. Kako su izgledali izvan nje, a bliže sebi, pojasnio mi je nekoliko godina kasnije Mihajlo Mihajlov, jugoslovenski disident broj dva, erudit i antikomunist koji, čini se, nije poput Žike Pavlovića bio svestan da će iz kanibalske perspektive postkomunizma Titova doba izgledati kao Periklova epoha. To je možda zato što Pavlović nije bio u zatvoru, a Mihajlov jest.
“U Jugoslaviji su u vreme socijalizma bili vrlo popularni mitovi o brojnim nemačkim divizijama koje su zbog borbi s partizanima bile vezane za ovo tlo, umesto da se bore na istočnom frontu”, rekao je Mihajlov.
"Međutim, prema pouzdanim istraživanjima, za borbu protiv partizana, u sedam ofenziva, Nemci su koristili trupe koje su s istočnog fronta bile upućivane na odmor u Jugoslaviju. Što bi tek bilo kada bi čovek poverovao u realnost popularne televizijske serije 'Otpisani' u kojoj se priča o herojskom otporu u okupiranom Beogradu? Nemačke arhive, koje su vrlo precizne, pokazuju da je u toku okupacije Beograda od aprila 1941. do oktobra 1944. (kada su sovjetske trupe započele oslobađati grad), za sve tri i po godine rata, ubijen samo jedan nemački vojnik! A to nisu usamljeni primeri, naravno…”
Popularni mitovi često su gradivno tkivo politikama, tvrdio je Mihajlov. Mit o oktobru baziran je na tvrdnji da je Lenjin srušio cara. Car je, međutim, srušen dok je Lenjin još bio emigrant u Švajcarskoj. Boljševici nisu imali udela u njegovom hapšenju; oni nisu bili ni jako važni dok nisu srušili vladu Kerenskog. Staljin je tvrdio da je u Drugom svetskom ratu stradalo sedam miliona Rusa. Hruščov je brojku digao na 20 miliona, Brežnjev na 30… Iza uzdizanja tog mita stajala je jasna politička namera. Rusi su hteli da opravdaju stvaranje goleme okeanske flote. I sama Jugoslavija kao “oaza blagostanja”, o čemu se ovih dana dosta priča u “Latinici” i po beogradskim književnim krugovima, takođe delom ima mitološku pozadinu. U istraživačkoj knjizi Elizabet Li ”Držeći Tita na površini”, dokumentovano je da je Tito od 1951. do smrti od zapadnih zemalja bio potpomognut sa stotinu milijardi dolara. To nije mali novac, i to nije bila naša akumulacija. To je jako važno.
Česima, Slovacima, Mađarima, Bugarima i drugima trebalo je pokazati kako se šizma isplati. Bila je to osmišljena politika zapada, a ne neka misteriozna zavera. U njoj je svaka sitnica bila važna. Neke su ezoterične veličine, poput baletana Mihaila Barišnjikova ili Rudolfa Nurejeva, postajali svetske medijske superzvezde čim bi pobegli iz Rusije. Danas više ni jedan baletan nije planetarna veličina. Amerikanci su podržavali apstraktnu umetnost jer se protivila doktrini socijalističkog realizma.
Izravno su pomagali neke naše apstraktne slikare. CIA je, prema svemu što znamo, aranžirala i Nobela Borisu Pasternaku… Krajem osamdesetih, za nekoliko miliona dolara bilo je moguće kupiti dve trećine jugoslovenske humanističke inteligencije. U kontekstu borbe za svetsku dominaciju, Jugoslavija je služila kao izlog jeftinih slatkiša za istočne zemlje. To je bilo, recimo, “blagostanje na steroidima”, a ne isključivo autentični domaći privredni uspeh.
Sve za Hrvatsku, a Hrvatsku budzašto!
Iza te blještave bajke skriva se jedna, možda teško prihvatljiva, ali neporeciva istina: dve Jugoslavije, u dva raspada, prouzročile su više stotina tisuća civilnih žrtava u krvavim ratovima bez ikakvog presedana na ovim prostorima. Osmanska Turska, od 1389. do 1884., nije “proizvela” ni približno toliko civilnih žrtava, pa ipak o Turskoj nema ni jednog pozitivnog mita, a o Jugoslaviji ih je mnoštvo… Evo, sad je Onur malo popravio rejting, pa ipak nema nikoga ko zaziva obnovu osmanlijske vlasti, dok čak i neki bivši vatreni borci za “našu stvar” iz Hrvatske muzičke unije – zadnje firme iz koje bismo to očekivali čuti – nariču za “većim tržištem” na području “srodnih jezika”. Priča o tržištu nije, doduše, mitologija, nego “ekonomija razmera” i u tom je smislu gospodarski racionalna, ali su njeni novopečeni zagovornici solidne hulje u odnosu na same sebe od jučer, kada su se zaklinjali u Starčevića i “uru široka uru dugačka, ali slobodna i sretna…” Danilo Kiš je, zahvaljujući jugoslovenskoj ekonomiji obujma, tj. obujmu jugoslovenske ekonomije, s ezoteričnom “Grobnicom za Borisa Davidoviča” lako prešao nakladu od 170.000 prodanih primeraka, a Jergovićev “Otac” odštampan je u hiljadu primeraka. Pa se ti misli…
Neposredno pre nadolazeće izbore i premijerka Jadranka Kosor počela je da zaziva spasonosne mitove. Njen jezik upućuje, ne direktno, ali snažno, da će se u izbornoj kampanji oslanjati na reafirmaciju tuđmanizma. Od Knina kada je pozdravila s “Neka živi jedina i vječna naša Hrvatska!” do nedavnog pokliča “Sve za Hrvatsku, a Hrvatsku ni za što”, Jadranka Kosor sve više otkriva Oca Domovine kao svoje ideološko izvorište. Sve bitne odrednice postojećeg stanja države već su ugrađene u filozofiju iz koje je iznikla ta srcecepajuća poslovica, koju danas i školarci s lakoćom prevode u idejno tačan oblik: “Sve za Hrvatsku, a Hrvatsku budzašto!”
Mitovi su često razorni, loši, negativni, mada umeju ponekad da motivišu podstiču na dobra dela; u oba konteksta uglavnom zaklanjaju horizont racionalnog, ali nose u sebi jedan prokleto opak problem: većina ljudi bez njih jednostavno ne može, pa se odlučuju između jednog i drugog…
