Kurvarluk srpskog filma
"Naša kinematografija se često prostituisala, umetnici se opredeljuju stranački i pošto zavise od vlasti, pretvaraju se u činovnike," kaže za "Vesti" scenarista Dimitrije Vojnov.
Glumac Predrag Miki Manojlović dao je nedavno ostavku na mesto predsednika upravnog odbora Filmskog centra Srbije, obrazlažući je da su svi njegovi dvogodišnji napori "ostali nepotrebni".
Njegov prethodnik Emir Kusturica takođe je dao ostavku jer je shvatio "da je to jedan naduvani balon, koji služi kao maskirna uniforma, kao navodna briga o kulturi, a kad tu dođe ugledan čovek, shvati da je sve iluzija".
Scenarista Dimitrije Vojnov kaže da je šarena laža čest drug srpske kinematografije.
Srpska kinematografija slavi 100 godina postojanja, a ne postoji zakon o kinematografiji. Kakva je produkcija?
- Filmova se snima sasvim dovoljno. Priča o zakonu o kinematografiji, kao i o raznim pravilnicima za sprovođenje ovoga ili onoga, je samo šarena laža koja otkriva da je unutar naše kinematografije nemoguće naći konsenzus za dalje funkcionisanje, nego je potrebno sve iskomplikovati nekakvim pravilima koja će biti samo tu da bi legitimisala odluke dominantnih struja. Srećom, kod nas je kinematografija prevashodno doživljena kao umetnost, a zna se da su za umetnike pravila tu da bi se kršila.
Šta najviše muči srpski film?
- Ono što su problemi naše kinematografije, pre svega u estetskom smislu, jesu pitanja koja proističu iz sveobuhvatnog sunovrata svega kod nas. Kinematografija u čisto tehničkom smislu mora predstavljati ogledalo podneblja u kome nastaje. Ljudi koji rade filmove regrutuju se iz ovog naroda koji objektivno slabo šta proizvodi na vrhunskom nivou poslednjih godina. Stanje u našoj kinematografiji nije sjajno, ali mene raduje što mladi ljudi sve više preuzimaju inicjativu i dobijaju podršku javnosti.
Da li postoje kraljevi srpske kinematografije i ko su?
- Ko god da pretenduje da postane kralj mora da zna da pored neograničene vlasti, u trenutku kada se podanici okrenu protiv njega, mora da ili izgubi glavu ili pobegne iz zemlje. Zato nikome ne bih preporučio da postane kralj. Uostalom, Džejms Kameron koji se na dodeli Oskara pre 13 godina proglasio za kralja još ima snagu da vlada i ja samo njemu priznajem tu titulu.
Koliko su srpski režiseri jednom nogom u sedmoj umetnosti, a drugom u politici?
- Pitanje političkog opredeljenja umetnika nameće se nezavisno od toga da li se on otvoreno angažuje. Naprosto, danas svako delo ima svoju političku dimenziju. Problem je u tome što se umetnici kod nas retko kada opedeljuju politički, već najpre stranački.
Birajući stranke koje su na vlasti, dakle stranke koje pretenduju da budu režimske, prilagođavaju svoja načela realnim okolnostima i tome slično, oni ulaze u domen političke prakse, a gube ideološki integritet.
No, ionako ne mislim da su umetnici u bilo kom smislu pozvani da politički arbitriraju, a slučajevi Knuta Hamsuna ili Ezre Paunda pokazuju da umetnici često umeju da potpuno pogrešno procene političke opcije, pa meni podrška nekog umetnika određenoj ideji apsolutno ne znači ništa.
Od Majkla Džeksona do Martina Lutera Kinga
Esnaf ga je omrznuo zbog kritičarskog rada koji je trajao od 1998. do 2006. godine. Oni koji ga cene misle da je talentovan kao Majkl kad je bio crnac, a oni sa kojima se zamerio drže ga ozloglašenim kao Džeksona iz bele faze.
Neki ga vide kao Martina Lutera Kinga srpske kinematografije, borca za novi srpski film i predstavnika kritičarske grupe Novi kadrovi koja želi da raskrsti sa starim kadrovima, a neki kao Kolina Pauela, prikrivenog eksponenta intresa pojedinih oligarha. Završio je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti. Teorijski radovi su mu objavljeni u zbornicima "Eksperimentalni film i alternativna opredeljenja" i "U potrazi za izgubljenim Aristotelom". "Mi nismo anđeli 3", za koji je napisao svoj prvi scenario, bio je najgledaniji srpski film 2006, a drugi scenario napisao je za "Šišanje" (najgledaniji srpski film 2010).
Iako u bioskopu igra za publiku, svojim najvećim uspehom smatra pozorišnu dramu "Velika bela zavera" koja je postavljena u Beogradu, Sarajevu, a uskoro će biti i u Novoj Gorici. Navija za Crvenu zvezdu i polako uči kako je svojevremeno bilo navijačima Partizana. |
Pojedine političke partije se baš diče podrškom umetnika.
- Čudi me kako samim strankama toliko imponuje pažnja umetnika, čija je popularnost kod građana uostalom krajnje dubiozna.
Plašim se da umetnici koji zavise od državnog finasiranja polako postaju kao ona klasa službenika koja glasa za vladajuću stranku jer znaju da će na taj način zadržati svoje poslove.
U svemu tome mislim da nema politike, već samo borba za lični dohodak.
Filmski reditelji sa autentičnim političkim stavom i javnim angažmanom se kod nas mogu nabrojati na prste jedne ruke. I to one koji se najviše zamaraju na mitinzima SPO-a.
Koliko se danas snimaju politički podobni filmovi?
- Danas se samo priča o političkoj podobnosti u sklopu sećanja na našu kinematografiju koja je svojevremeno imala profilisanu političku dimenziju.
Ako izuzmemo poneki pamfletski film, naši filmovi su u političkom smislu krajnje nezreli i kukavički. Iako pamflet kao formu ne cenim, moram priznati da mi i to ima više smisla od bezbrojnih taktika nezameranja.
Koji skandali su vezani za Filmski centar Srbije?
- Po mom mišljenju, jedini skandal Filmskog centra jeste što za pet godina postojanja nije uspeo da se nametne kao ustanova koja je dorasla zadatku koji se pred nju postavlja, a to je formulisanje naše kulturne politike u kinematografiji.
U zemlji gde je kinematografija subvencionisana, njeno oblikovanje u celini proističe iz institucija kao što je FCS i za to su potrebni vizija i sposobnost da se stane iza svojih odluka.
Umesto toga, FCS je samo krnjio svoj autoritet povlađujući filmskim radnicima, koje je zapravo trebalo da administrira.
Milorad Dodik je dao mnogo novca srpskim filmovima. Ima li on samim tim bilo kakav uticaj na srpsku kinematografiju?
- Milorad Dodik je u Republici Srpskoj uspeo da kao u igri Ne ljuti se, čoveče u jednom periodu napravi mesto na koje kad srpski filmski radnici stignu kažu: "Kućica!"
Međutim, mislim da se oni nisu na pravi način odužili Republici Srpskoj, naročito jer ti filmovi nisu u političkom smislu podržali vrednosti na kojima je ona bazirana. Međutim, on je u direktnoj komunkaciji sa filmskim radnicima zapravo razotkrio spregu kinematografije i političara za razliku od Srbije gde se ona mahom prikriva iza institucija.
Srbija u regionu debelo zaostaje za susednim i daleko manjim zemljama po broju filmskih sala i filmova koji dolaze do publike, a tek je svaki četvrti građanin bio u bioskopu tokom 2010.
- Bioskopi su sami po sebi kao arhitektonska zdanja, mesto za druženje i zabavu, nešto što privlači publiku. Kod nas je film odavno izgubio svoju socijalnu funkciju pre svega zato što su distributeri predugo stavljali akcenat na filmove koje će prikazivati umesto na bioskope. Ipak, sada se stvari menjaju i nadam se da će u predstojećem periodu i državne institucije shvatiti da je ulaganje u bioskope značajnije od ulaganja u snimanje filmova.
Radoslav Zelenović, direktor Jugoslovenske kinoteke, tvrdi dan nam treba sigurna kuća za filmove, da li se slažete sa njim?
- Sigurna kuća je sinonim za žrtve porodičnog i seksualnog nasilja, neretko i trafikinga ljudima ili prostitucije. Iako se naša kinematografija dosta prostituisala, i uprkos tome što su njeni učesnici često ponašali maćehinski, mislim da ne treba manipulisati takvim terminima.
Od cirkusa do nauke
|
