"Vratite mi zemlju u kojoj sam rođen"

"Na neki način, svi smo mi apatridi, domovinu su nam uništili ljudi koje je kompleks niže vrednosti naterao da ruše i mrze Gluma je težak posao, bez trunčice romantike koja je rezervisana samo za publiku", kaže glumac Aljoša Vučković.

Karijera Aljoše Vučkovića je kao dobro, staro, pitko i pomalo oporo vino. Igrao je u više od 70 filmova i televizijskih serija. Bio je Gašpar u "Povratku otpisanih", doktor Ivo Lukšić koji je slamao srca u seriji "Bolji život", pa potom Vuk Despotović u prvoj srpskoj telenoveli "Jelena". Igrao je i u "Velom mistu" i "Laguni ribočistač", ređale su se uloge, ali njegov put do vrha je bio i surova borba za opstanak.

Glumio je čoveka na šalteru, majora Gašpara, kapetana Luku. Bio je fotograf i krojač i hajduk i crvenoarmejac, pa ruski kapetan, kustos i kelner. Sa istom lakoćom i uverljivošću bio je i Ljuba manijak i sedi gospodin. Igrao je u "Kaja, ubit ću te", "Prvom splitskom odredu", "Hitleru iz našeg sokaka", "Vratiće se rode", "Zauvijek susjedi", "Dobre namere"... I čak u oko 3.000 pozorišnih predstava!

Od Beograda u koji je, u potrazi za mestom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju na koju ga je primila Ognjenka Milićević, došao iz Splita kao nesvršeni srednjoškolac, nije dobio ni stan, ni nacionalnu penziju. Ali je stekao porodicu, ugled i sede u još gustoj kosi. Godište je 1946. Sa suprugom Editom kojom se, posle dve i po godine zabavljanja oženio bukvalno preko noći, uz asistenciju Brane Crnčevića, ima dve ćerke, Leanu i Saru. Edita je prevodilac, starija ćerka glumica, a mlađa dizajnerka.

Voli vino. I pesmu. I glumu za koju je surovo i teško morao da se bori. Živeo je u 11 gradova pre nego što je krenuo za Beograd. A stigao je u filmske i pozorišne monografije. 

Neuspeh u Zagrebu

Pije samo vino - Volim vino. Ne zamaram se time da li je zdravo ili nije zdravo, zdravo je sve što je umereno. Ali, kad je nešto lepo, onda je izazov. Ja samo vino pijem. A što se držim, za to je verovatno zaslužna genetika, a malo i razgovor sa sobom.

- Glumu sam voleo otkad znam za sebe. U Pljevljima, u drugom-trećem razredu osnovne škole, počeo sam da glumim u dramskoj grupi. To je malo mesto, bili smo upućeni jedni na druge. Igrao sam u nekim dečjim predstavama. To mi je bilo fascinantno.

- Pošto sam voleo da čitam, mašta mi je radila i čitajući doživljavao sam neke druge svetove. Sećam se, u Sarajevu, bio je nedeljom školski program, emitovali su "Junake Pavlove ulice", slušao sam i zamišljao kako je to. Pa onda sam slušao dečje drame "Družina Pere Kvržice", "Ostrvo sa blagom", "Kraljević i prosjak"... Stvarao sam slike. U Novom Sadu sam nastavio da glumim, a onda došao u Split. Tu sam se prilagođavao novoj sredini, a to je su bile šezdesete godine, vreme sporta. Još u Novom Sadu sam počeo da igram fudbal, streljaštvo, sve me je to interesovalo. Kad sam došao u Split bacio sam se na plivanje, a onda smo počeli da idemo u teatar, na koncerte klasične muzike smo bili pretplaćeni kao muzička omladina. Pošto sam voleo muziku, a to je bilo doba kanconisima, televizija je već počela da prenosi festivale iz Sanrema, a Split je pevački grad, vrlo brzo sam otkrio svoje afinitete. Počeo sam da idem u Splitsko narodno pozorište. To mi se dopalo, tekstovi, uloge, ti ljudi koji govore neke čudne rečenice...

- Pokušao sam u Zagrebu da upišem Akademiju, pa nije išlo. Nisam imao položenu maturu. Vratio sam se i nakon tri godine otišao u Beograd. U to vreme nije baš bilo lako upisati se. Bilo je 600 kandidata. Tada nije bilo ni sarajevske akademije, samo Zagreb i Beograd. Kakvi Skoplje, Sarajevo, Ljubljana, ništa nije bilo. Samo dva centra. Tako je krenulo. Upisao sam glumu kod Ognjenke Milićević. Zbog uslova života, nesnalaženja pri dolasku, praktično sam izgubio prvu godinu. Beograd mi je bio 11. grad, jer moj otac je bio vojno lice, tako da smo stalno šetali. A na toj prvoj godini kod Ognjenke bili su Peca Ejdus, Miki Manojlović, Goran Sultanović, Dragan Maksimović... Ja sam tu godinu ispustio, pa sam došao kod Milenka Maričića. I to je dobra klasa, Aca Berček, Čeda Petrović, Neda Arnerić, Vesna Malohodžić...

Pozorište kao brak

Mrzi ljubavne romane - Uopšte se ne sećam prve ljubavi. Mrzim petparačke, ljubavne romane, sve te serije koje gaze po tome. Jeste, snimao sam prvu telenovelu na ovom prostoru, ne želim da odskačem od drugih, ali to jednostavno gledam na potpuno drugačiji način.

- Vreme na Akademiji je bilo ono što bi svaki student poželeo. Bilo je lepo, vreme zanesenosti, velikih promena, svetskih čuda, Beograd je počeo da se otvara tako da smo mogli da kupimo stranu štampu i strane cigarete u onoj čuvenoj radnji u Knez Mihailovoj, pa prve farmerke po komisionima. Onda su došli studentski nemiri 1968. godine, počelo je da se drma i krenuo je uzlet, osamdesetih godina. Osetilo se da se živi malo drugačije, malo bolje do 1986, 1987. godine. To je vrlo kratak period, ali je bilo veselo. Kafane su bile pune, pevalo se. I onda počinje ova destruktivna demokratija, zabrana ovog, zabrana onog, zapadni način života. Nema više tog dizanja u pet ili šest, sad rade od osam, pola devet, ali dođeš kući u pet, pola šest... To je kao u onoj američkoj seriji "Tražili ste, gledajte". Sad uživaj u demokratskim tekovinama.

- I u pozorištu je kao u braku. Nisi svestan kako prolazi vreme. Kad se zabavljaš sa nekom devojkom, polako otkrivaš njene vrline i mane. Kad smo dolazili u Atelje, mi smo imali drugačiji odnos nego ovi mladi glumci. Možda su oni ugroženiji, pa samim tim i bezobrazniji. Jer tad je bilo veliko tržište, glumci su mogli da popune sva pozorišta, bilo je mnogo filmova, koprodukcija, svega. Država je bila ta koja je davala. Sad država ne da. Privatnici još manje, čuvaju kao guja noge taj novac, a svi bi hteli kvalitet. A on se polako srozava. Nema muzike kad nema para. Ne može simfonijski orkestar da bude od pet ljudi. Svirati Šumana, Šuberta, Mendelsona sa tri instrumenta. Ne ide. Svi se čude, a svi znaju. To je ono što me nervira i zato o nekim temama neću da pričam.

- Svi smo sedeli u bifeu, ko je imao vremena više, a ko ne, manje. Sedeo si sa onim koga bi zatekao. Radile su se po dve-tri predstave, probe su bile jedna za drugom, nije bilo praznog hoda. Kad se završi jedna premijera, odmah ide druga. Tu se stalno dolazilo na piće, razgovor, sastajanje, bili smo kao jedna porodica. Mogao sam ujutru u osam-devet sati da sedim sa Mihizom, a onda dođu druge kolege, pa popodne sedim sa nekim trećim. A onda opet sa Mihizom. Dolazili su razni ljudi. Sad je to nezamislivo. Svi kukaju za tim. Ne možeš sad da vratiš ljude s neba. Umrli su, što se kaže, prerano, u najboljim godinama, ali to je tako. Jednostavno, ospe se društvo.

Umoran od svega

- Godinama sam sve radio, na sva tri medija. U onom periodu dok sam bio aktivan u Ateljeu, radio sam i na filmu i televiziji. Moja žena i ja smo radili adaptaciju jednog prostora, drugog, trećeg, dole u Splitu, pa na Hvaru. Umorio sam se, ne mogu brate, fizički ne mogu, dosta je više! Pusti, mani me i ljubavi i što sam ja simpatičan i što vi mene volite. Dosta mi je više. Neću više. Dosta više o toj simpatiji. Pusti me više sa ljubavlju. Narod vas voli. Koji narod? Sve ja to razumem, ali neka narod voli vođe, pusti mene. Znate kad se onaj davio, a pop stoji na mostu. Čovek se davi i viče - Daj, pope, ruku! Daj, pope i udavi se. Pitaju popa što mu nije pomogao. Kaže, pogrešno je govorio. Nije trebalo da viče - daj, nego na pope ruku. Da je rekao - na pope ruku, ovaj bi ga izvukao. Nema daj, samo na. Tako i narod. Voli me, a kad pitam ko će mene da odbaci do kuće iz ovog grada posle predstave, odmah kažu: "Jao, imam još neke obaveze. Što niste došli svojim kolima?" Zato što volim da pijem. A kad pijem, ne vozim.

- Imam jednu vrstu otpora zato što ne živim u Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam rođen. Nisam je ja razgrađivao. Na neki način, svi smo mi apatridi. Mnogi pričaju o vekovnim granicama, kao da su rođeni pre 200 godina i kao da su oni lično pravili te granice. Znači, važe njihove granice od pre 200 godina, a ne važe granice države u kojoj sam rođen. U stvari, sve se događa iz nekog kompleksa, pojedinačnog i grupnog. Kompleks niže vrednosti je najjača pokretačka snaga u svetu. Naprave ljudi i dobre stvari, postanu poznati u nečem jer ih taj kompleks tera. Imaju talenta, pa postanu uspešni, ali ovi koji nemaju talenta, pa od sebe prave budale, postaju zli, jer ih kompleks tera, uzimaju ono što ne treba, ruše, mrze... Što oni, zašto oni, mi smo, nama ovo, nama ono. Šta imaju muslimani, katolici, šta imaju pravoslavci... Aman ljudi, šta ako hoću da budem budista?

- Ne znam šta znači biti slab na ćerke. To su neke dimenzije od kojih bežim. Dobro, kažu, biološki su ćerke na tate, a sinovi na majke. Mogu da im dam podršku, ali ne mogu da mislim u njihovo ime. Ni u moj izbor se niko nije mešao. Moja majka nije bila ushićena, ni moj otac. Ali, ja sam hteo glumu. Platio sam debelu cenu i došao do toga. Hvala bogu, nisam poludeo, nisam se razboleo, bog me čuvao. Ne mistifikujem, ne dramatizujem stvari. Bilo mi je drago što je moja kćerka odabrala glumu, ali nema tu mnogo romantike. To je težak posao. Romantike ima samo kod publike koja gleda, pa se razneži...