Zapevao u gumenim čizmama

Zoran Kalezić spada među retke pevače koji su prodali više od 15 miliona ploča. Muzičkom scenom vlada već četiri decenije. Karakteristični promukli glas i hitovi poput pesama "Moj život je tužna priča", "S ljubavlju tebi majko", "Moj dobri anđele", "Zbog devojke Crnogorke", "Svi pljevaljski tamburaši" doneli su mu ogromnu popularnost.

- Rođen sam u Kosovom Lugu kod Danilovgrada. Moj otac Dragiša bio je urednik Radio-Titograda i službom je otišao van sela. Sa njim su krenuli majka, sestra i brat. Ja sam ostao sa bakom Milosavom i proveo prelepo detinjstvo. Sećam se da su sva deca iz sela sem imala praćku. Kada je videla da sam nesrećan zbog toga, isekla je cipele koje joj je poslao moj deda Lazar, koji je trbuhom za kruhom otišao u Ameriku, i napravila mi je praćku. Baka mi je poverila i prvi ozbiljan posao - čuvao sam kvočku dok ne izlegne piliće. Za uspešno obavljen zadatak nagradila me je medenjakom.

Kalezić na koncertu

 
Baka je Zorana učila da peva uz gusle i Radeta Babovića.

- To su bile pesme o ratnicima koji su herojski ginuli na Solunskom frontu.
U školu je krenuo sa pet godina. Seća se svog šestog rođendana.
- Padala je jaka kiša i video sam svog oca kako ide ka meni uz reči: "Vidi, Šale, šta sam ti kupio za rođendan". Otvorio sam ogromnu kutiju na kojoj je pisalo "Borovo" i u njoj ugledao veliku drečavu gumenu loptu. Čitav dan sam se igrao s njom, kada je ugrejalo sunce, izduvala se, a dokrajčio je posle tri dana moj rođak koji je šutnuo u ogradu i probušio je.

S gitarom u svet

Prve muzičke korake napravio je kao desetogodišnjak kada je kao talentovani dečak pevao i glumio na školskim priredbama.

- Prvi javni nastup sam imao u osnovnoj školi u mom selu. Zapevao sam staru pesmu koju sam naučio od bake. Ona je čeznula za dedom koji je bio u Americi. Posle sam nastupio sa bratom Ratkom. Sećam se da sam na nogama imao gumene čizme. To je bila neka vrsta pozorišnog komada, ja sam glumio komandanta. Na jednom od narednih nastupa otpevao sam pesmu "Zarasle su staze moje". Čuo sam je na radiju i nekako mi se uvukla u srce. Publika je bila oduševljena i nagradila me je aplauzom.

Zoranovim roditeljima nije bilo po volji što je krenuo muzičkim stazama.

- Po želji oca sam se upisao u tehničku školu. On se nadao da ću jednog dana završiti fakultet. Učio sam vredno, ali pevanje nisam zaboravio. U potaji sam se upisao u KUD "Budo Tomović" i pevao na njihovim amaterskim priredbama. Na jednom takmičenju mladih pevača osvojio sam nagradu "Prvi glas Titograda", a nešto kasnije i trofej. Sa 16 godina rekao sam ocu da sa gitarom idem u svet: "Imaš još dece pa ih školuj, a ja ću ići svojim putem". U to vreme imao sam dugu kosu i pevao pesme na italijanskom i engleskom jeziku, koje su se u to vreme smatrale neprijateljskim.

U prvom bendu "Podgoričani" bio je solista. Snimili su četiri singl ploče sa kompozicijama Ace Koraća.

- Bilo nas je petorica i radili smo fizičke poslove da bismo kupili žice za gitare. Prelazak u Beograd omogućio mi je da snimim ploče i postignem svoje najveće uspehe. Na početku sam spavao u jednom podrumu u centru grada. U jednom trenutku sam želeo da odem, ali sam izdržao i uspeo.

Prvu ploču "Zbogom voljena" prodao je u više od pola miliona primeraka.
- Prvi solo nastup imao sam na festivalu "Beogradsko proleće" gde sam učestvovao pored Dragana Stojnića, Cuneta Gojkovića, Dušana Jakšića i drugih. To je bila velika čast. Posle toga život mi se mnogo promenio. Nisam ni bio svestan da sam popularan jer mi to toliko nije bilo važno. Volim pevanje i uživam u svakom otpevanom stihu.

Ispaštala porodica

Nizale su se turneje, festivali, gostovanja.

- Mnogo sam odsustvovao od kuće. Samim tim nisam bio ni dobar muž, ni dobar otac. Zbog toga su mnogo ispaštali moja supruga i deca, kćerka Sandra i sin Filip. Nisam imao vremena za njih ne zato što me je ponela slava već velika ljubav prema poslu. To su bile i jedna velika trka i borba sa samim sobom. Kad vratim vreme unazad svestan sam da sam grešio.

U karijeri su ga pratile uglavnom lepe stvari, o ružnim neće ni da razmišlja. Rado se seća nezaboravnih dana koje je proveo sa Tomom Zdravkovićem, Lepom Lukić, Silvanom Armenulić, Draganom Stojnićem.

- Od Tome sam dosta naučio, a sve njegove mane sam pretvorio u vrline. Sećam se da smo imali koncert u Beču. Aca Korać mi je rekao da obavezno moram da budem na generalnoj probi za "Beogradsko proleće". Rekao sam Tomi da moram hitno za Beograd, a on mi je kratko odgovorio: "Ma, jok, pusti to". Jedva sam ga nagovorio da krenemo. Stali smo na jednoj pumpi u Mađarskoj, gde je on uvek spreman na šalu tražio od radnika da mu da njegovo odelo. Meni je gorelo pod petama, plašio sam se da ću zakasniti, a njemu je bilo do šale. Ubeđivao sam ga, molio, preklinjao, nije hteo da krene. Setio sam se kako da ga privolim. Kupio sam mu gajbu "hajneken" piva i crvene ljute paprike, što je obožavao, pa smo konačno pošli.

Zoran je uspeo da stigne na probu u poslednji čas.

- Nisam znao ni tekst pesme, pa sam ga napisao na ruci. Kad sam izašao na scenu video sam da mi se sve razlilo po ruci i da su se izbrisale reči. Pobedio sam i čestitao tekstopiscu Aci Koraću. A, on će meni: "Nije mi jasno ko ti je napisao tekst", jer sam se ja snašao i otpevao nešto svoje.

Zoran je pre osam godina razočaran otišao u Ameriku.

- Nije bilo lako daleko od porodice, prijatelja, kad čoveku samoća i nostalgija pritiskaju dušu, a svakakve misli se roje po glavi. Ali, uspeo sam da se podignem iz pepela. Ne volim da se prisećam i pričam o vremenu kada sam otišao iz domovine. Otišao sam da zaboravim sve što me godinama tištalo. Niko me nije proterao, niti sam od koga bežao, osim od samog sebe. Otišao sam da spasem sebe i druge od sebe, da ne smetam nikome. Za sve što mi se u životu dešavalo, lepo i ružno, sam sam kriv. Ni u Americi nisam sedeo skrštenih ruku. Radio sam sa najboljim muzičarima u Čikagu. Iz Amerike se nisam vratio sa besnim kolima, kao što bi većina to učinila, već sa lepim pesmama...