Mira Škorić: Vežbam u streljani
To su joj priznali i oni koji je ne vole, da je uvela rok u srpski folk. A oni koji je vole, jedne davne zime, januara 1994, kad nije bilo struje u Beogradu, kilometrima su pešačili kroz mrak i sneg do novobeogradske Hale sportova samo da bi čuli nju - Miru Škorić. Te večeri pevala je pred oko 6.000 ljudi.
Krstila se u manastiru Ostrog. Pobedila je opaku bolest. Udavala se jednom. Sa bivšim suprugom, doktorom Vasom Jeremićem ima devojčicu Milicu za koju kaže da je smisao njenog života. Drugi je pesma. Čeka je koncert u Beogradu, kruna dvadesetogodišnjeg rada.
Njena strast prema pištoljima već je ušla u anegdote:
"Ima različitih komentara. Ne mogu svi da me vole. I ne želim da me svi vole. Imam pištolj, to je moj hobi. Redovni sam posletilac streljane. Žao mi je samo što ne mogu da stignem na takmičenja. Volim streljaštvo, pištolj. To je medijski zloupotrebljeno i datira petnaestak godina unazad. Nisam nikakva dama koja mlati pištoljem i to je smešno. I Jasna Šekarić je divna, lepa i zgodna dama, ali to je njena profesija, a meni je streljaštvo samo hobi. Ljudska pakost ne može da me povredi. Oni povređuju samo sebe. Psi laju, karavani prolaze. Ti koji laju mogu da nastave da laju, to je sve što mogu da kažem. Milicu to uopšte ne potresa, nju to ne zanima. Svi koji me poznaju znaju šta je istina, šta glupost i šta je ljudska zloba. Ja se ne sekiram, a za uvrede postoji viša sila - advokati i sud."
Kaže kako je ljubomorna, ali samo malo. I smeje se široko, od srca:
"E, u tim situacijama mogu da ponesem i nož, ne samo pištolj. Kod nas u Lici je nož vrlo popularan. Ja sam na prababu povukla. Moja prababa se zvala Milica. Ona se žestoko posvađala sa mojim pradedom koji je napustio Liku, otišao u Ameriku i nikad se više nije vratio. Onda vam je sve jasno."
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 22. 11.)
