Miki Jevremović: Pevao sam i u polarnom krugu

Miodrag Miki Jevremović, jedan od najpopularnijih pevača zabavne muzike i šansona na prostorima bivše Jugoslavije, svojim je pesmama osvajao ženska srca. Za karijeru dugu četiri i po decenije, milionske tiraže i brojna priznanja zaslužni su hitovi "Pijem", "Meseče ti stari druže", "Adio", "Grkinja", "Neka toče staro vino", "Ako jednom vidiš Mariju", "Jedina moja", "S kim si sada kad je tužno vreme", "Kad bih znao da je sama"; "Narcisi plaču, ljubavi"...

Mikiju, koji danas ima 69 godina, pesma je uvek bila lek za mnoge teške trenutke, pa se često dešavalo da je pred publikom davao sve od sebe i onda kada mu nije bilo do pevanja.
 

- Rođen sam u Beogradu, jer je to tata mogao da priušti mami. U Požarevcu smo živeli do 13. godine i za taj grad me vežu prelepe uspomene. Imali smo kuću i dva velika dvorišta, a okolo su bile poljane na kojima sam se igrao sa drugarima. Bio sam nemiran i vešt u raznim ujdurmama. Pored ulice bio je dud, a u dvorištu trešnje. Poranim ujutru i naberem one velike trešnje i obesim ih na dud. Kad su ljudi tuda prolazili odlazeći na posao krstili su se i čudili kad su videli one trešnje na dudu. Ja sam ih gledao iz prikrajka i smejao se.
 

Kaže da sledeći stihovi oslikavaju taj period njegovog života:
 

- Uvek ću se sećati debele Mire iz mog sokaka, bio sam najslabiji i najžmigaviji od svih dečaka, i starijih i mlađih i mojih vršnjaka, a Mira divna i debela za ono posleratno doba, branila me od svih i zaljubio sam se do groba, u to vreme hemijskih olovaka i krpenjača, donkihotovanja i prvih vetrenjača, ta Mira od čijih pogleda sam bio još slabiji, ta Mira znam da negde živi, sad već jak, oguglao i mnogo stariji, iako stalno pevam o nekoj Mariji, a godinama već želim da smislim za tu Miru, ali ne da mi se jer bledi detinjstvo u meni i mom nemiru, i samo ponekad zvezde kad umiru zaiskri sećanje na prvi jogurt, na riblji zejtin, na krpenjaču, na vetrenjaču, na tu debelu Miru.

Nesuđeni inženjer

Sa 13 godina Miki se sa porodicom preselio u Valjevo jer je njegov otac dobio zaposlenje u tom gradu.
 

- Tamo sam kao dečkić počeo da sviram gitaru, tamo sam se prvi put zaljubio. Počeo sam da pevam u horovima, pobeđivao na školskim takmičenjima i stekao samopouzdanje. Pobedio sam na nadmetanju "Traži se najveselija emisija u Jugoslaviji" i postao najbolji amater tadašnje zajedničke države. Time su mi se odškrinula vrata Radio-Beograda i snimio sam nekoliko singlova.

Malo je poznato da je popularni pevač nesuđeni inženjer.
 

- Došao sam u Beograd i upisao mašinstvo pošto sam dobio stipendiju od "Krušika". Apsolvirao sam u roku i bio dobar student, a na pesmu i stihove sam se bacio ostatkom svoje ličnosti. Za vreme junskog roka trebalo je da biram da li ću izaći na ispit iz fluida ili otići na turneju. Iako sam imao 10 iz kolokvijuma,odlučio sam se za turneju i nikada više nisam polagao taj predmet. "Uhvatila" me je muzika i zbog toga se ne kajem mada ponekad osetim krivicu što nisam udovoljio roditeljima. Dobio sam šansu da snimim prvu ploču koja je prodavana u milionskim tiražima.
 

Na Opatijskom festivalu 1962. izašao je iz anonimnosti.
 

- Tada su se ugavnom snimale prepevane strane pesme. Pevao sam "Dilajlu", a pre toga "18 žutih ruža", za koju sam sročio tekst iz mog nekog ugla. Producent se naljutio na mene zašto je nisam otpevao u originalu. Posle se ispostavilo da sam bio u pravu, jer je pesma bila prodata u više od 200.000 primeraka i to je bila dvostruka zlatna ploča, prva takva u našoj zemlji. Tada nije bilo ni 100.000 gramofona, a ona je prodata u 200.000 primeraka.
 

Nikada nije imao tremu i u publici je uvek video prijatelje.
 

- Obožavaci Đorđa Marjanovića su bili "đokisti", a moji "mikisti". Družili smo se po kućama. Ta društva su postojala u Požarevcu, Beogradu, Osijeku... Išao sam čak i na roditeljske sastanke članova, rođendane, a dva puta nedeljno smo održavali sastanke.

Dva braka, dva razvoda

Kada je snimio ploču, Mikiju se život poptuno promenio.
 

- Kada sam došao u Beograd tri meseca sam proveo na stanici jer nisam imao gde da spavam. S druge strane, ostao sam isti. Jednog jutra kada sam se vraćao sa turneje, napisao sam pesmu: "Crni kofer i gitara, moja dobra dva drugara, to je sve što mi treba, pa ću stići na kraj neba". Ima ta slava svoju cenu. Posebno je bilo opasno na turnejama u Sovjetskom Savezu. Dva puta sam se prevrtao kolima, izvukao sam jedva živu glavu. Bilo je klizavo, brzo sam vozio i završio na krovu. Moj brat Zoran mi je uvek govorio da sam najbolji vozač ali na krovu. Čovek i ne primeti da i porodica mnogo trpi zbog posla. Živeo sam 120 na sat. Ne osetiš da neke stvari pucaju. Imao sam dva braka i razveo se, ali sam sačuvao porodicu. Imam troje dece, koja su uz mene i ja sam svoje obavio.
 

Turneje po tadašnjem Sovjetskom Savezu su bile nezaboravne.
 

- U Rusiji sam iščačkao neku njihovu staru pesmu o ljubavi u partizanima. Zainatio sam se kao stranac da je snimim i razbijem tamošnje zidove. Pesma je proglašena za hit godine, a ja sam proglašen za najboljeg pevača. Turneje su bile mamutske, pođemo sa namerom da budemo dva meseca, a ostanemo pet. Obišao sam ceo Sovjetski Savez od Murmanska do Habarovska, ceo Sibir, bio sam tamo gde običan građanin ne može da dođe. To su bile baze, vojni objekti, pevao sam i u polarnoj stanici. Nas muzičara je bilo 11, a slušalo nas je devetoro. Pevali samo sa istim žarom kao da nastupamo pred 20.000 ljudi. Toliko je bilo hladno da su ljudi pili pola litre špiritusa da bi se ugrejali. I ja sam probao i umalo da izgorim. U Murmansku sam za pet dana održao 20 koncerata. Zbog belih noći nismo mogli da spavamo. Pevao sam pola repertoara na ruskom, iako nisam zano ruski, ali sam ga brzo naučio.

Na ledu zbog Korčnoja

Na turneje je išao najčešće sa Đorđem Marjanovićem, Radmilom Karaklajić, Ivicom Šerfezijem.
 

- Bili smo u pravom smislu zvezde. Stalno smo dobijali poklone. Jednom prilikom kad sam se vraćao imao sam 14 kofera, od toga 12 sa darovima. Jednom sam mesec dana nastupao u dvorani "Lužniki" u Moskvi i za to vreme me je čulo milion ljudi. N poslednjem koncertu neko od organizatora je doznao da sam dobio sina. Nastup je posle svake pesme bio prekidan jer su ljudi stajali u redu da bi mi poklonili medvedića za sina. Na kraju je bina bila prekrivena igračkama. Nisam znao šta ću sa tim, pa sam sve morao nažalost da ostavim.
 

Samo zbog jedne rečenice Jevremović je 18 godina bio zabranjen u SSSR-u.
 

- Na proslavi 100. emisije "Indirekta" u beogradskom "Pioniru" spiker je bila Danka Novović. Reče mi da je počeo šahovski meč Karpov-Korčnoj i pitala me za koga navijam. Kao iz topa sam odgovorio: "Za Korčnoja", uz obrazloženje da je sam na svetu, jer je emigrirao iz SSSR gde je ostavio ženu i dva sina. Sutradan sam imao neki sastanak u ambasadi SSSR. Pripremili su zakusku, sve je bilo lepo, u jednom trenutku mi je prišao njihov ataše i rekao: "Sinoć ste pevali u jednoj emisiji". Od tada mi se niko nije javljao iz SSSR-a verovatno zbog moje podrške Korčnoju. Bio sam malo ljut, jer sam u toj zemlji ostavio deo života. Dugo posle toga je jedan njihov novinar razgovarao sa mnom i pitao me zašto nisam bio 18 godina u njegovoj zemlji. Kad sam mu rekao objavio je veliki tekst i stavio naslov "Jedna reč Korčnoj, kazna od 18 godina". Posle toga sam se okrenuo zapadu i obišao Ameriku u Australiju. Zahvaljujući pesmi prokrstario sam planetom...