Zadužila sam Srbiju, ali niko da me se seti

Nada Topčagić (57) ogorčena je zbog činjenice ko sve u Srbiji traži i dobija nacionalnu penziju. Ona je, kako kaže, na vreme zaradila i znala da sačuva novac, kako ne bi bila u situaciji da moli bilo koga za bilo šta.

Nada Topčagić

- Nacionalnu penziju dobija i ko treba i ko ne treba. Mene samo interesuje po kojim kriterijumima dele te penzije. Ako neko dobije, a ne zna se zašto i šta je doprineo ovoj zemlji, onda treba da dobiju i svi ostali. zašto je neko više uradio od mene i ostalih mojih kolega koji nisu dobili penziju. Znam mnoge umetnike koji su razočarani, ali ne vredi im ništa - kaže Nada.

Ko, po vašem mišljenju, zaslužuje nacionalnu penziju?

- Zna se ko treba da dobije nacionalnu penziju - zaslužni sportisti, pevači, glumci, oni koji su postigli uspeh i predstavili Srbiju na pravi način. Od mojih kolega to su svakako Miroslav Ilić, Lepa Lukić, Predrag - Cune Gojković... Ali, pitam se gde su tu Zorica Brunclik, Izvorinka Milošević, Gordana Stojićević, Gordana Lazarević, Marinko Rokvić, Vera Matović, ja. Šta je sa nama? Različiti su kriterijumi, a svi smo u istom košu.

Da li ćete konkurisati za nacionalnu penziju?

- Ne pada mi na pamet. Odustala sam kada sam videla ko je u komisiji. Moraš svuda da imaš vezu. Ako oni sami ne mogu da se sete i ponude mi, onda mi nacionalna penzija ni ne treba. Ništa ne tražim. Zadužila sam ovu zemlju, otpevala sam ni sama ne znam koliko humanitarnih koncerata, pevala sam besplatno za vojsku, policiju, odricala se honorara...

Prihod od prodaje jednog CD sam poklonila deci sa Kosova. To se, međutim, u ovoj zemlji ne ceni. I posle svega treba da imam penziju od 200, 300 evra. Pa ko može da preživi od toga? Kad je moj sin zbog teške povrede trebalo da ide u banju sve sam platila, iako sam išla u nadležne institucije. Rekli su mi da nema pravo na besplatno lečenje.
 

Iza vas je karijera od tri i po decenije. Da li ste uspeli da zaradite i uštedite novac za strost?
 

- Zaradila sam krvavo svaki svoj dinar. Imala sam sreću što sam pevala na ciganskim svadbama po Evropi. To ne može svako, jer to je vrh narodne muzike. Moraš da pevaš, a ne samo da mešaš i budeš polugola. Pozovu oni ove mlade gologuzanke, one se izigraju i doviđenja. A, onda na scenu stupamo mi, starija garda i pevamo do zore. I sada pevam po tim svadbama i zarađujem.

Moja borba je bila mukotrpna, ali sam pošteno zaradila svaki evro. Krivo mi je samo kada čujem kako mi pevači imamo mnogo para, vozimo skupe automobile, imamo kućne pomoćnice. Niko ne pominje sportiste, fudbalere, a prozivaju samo pevače. Pa, pobogu koliko je pevača i umetnika gladno i jedva sastavljaju kraj s krajem. To niko neće da vidi i boli me ta nepravda.