"Stairway to Heaven" – pušačka pesma?
Rok simfonija "Stairway to Heaven", legendarne grupe Led Cepelin je loša pesma a postala je hit jer su je najviše puštali di-džejevi pušači, tvrdi muzički kritičar Čarls Kros.
Ta pesma ne zaslužuje svoj status. To nije njihova najbolja pesma i ne spada čak ni među 25 njihovih najboljih pesama", izričit je Kros, autor nedavno objavljene knjige "Led Zeppelin: Shadows Taller Than Our Souls ".
Kros uspeh te pesme sa četvrtog albuma Cepelina pripisuje čestom puštanju na radiju jer je ona zbog svojih osam minuta trajanja bila zgodna da DJ-evi sebi priušte puš-pauzu.
"Postala je uspešna sasvim slučajno. Razlog zašto je "Stairway" postigla uspeh je u njenoj dužini. Doslovno mi se stotinu di-džejeva klelo da su tu pesmu puštali samo zato što im je trebala duga pauza da odu da popuše cigaretu. Da je bila minut kraća, ne bi bilo dovoljno da se popuši cela cigareta. Da je bila minut duža, bila bi preduga. Bila je savršene dužine", tvrdi Kros.
Član grupe Džimi Pejdž, koji je komponovao muziku, tu pesmu obožava isto onoliko koliko je Robert Plant, koji je napisao stihove, žestoko mrzi, kaže Kros.
"Plant je valjda mrzi od trenutka kad je ustao i spustio olovku kojom ju je zapisao. Rekao mi je: "Napisao sam je kad sam bio mlad, i osećam da nije ispravno da je pevam. Više ne osećam te stihove", rekao je Kros.
Pejdž, kome je pesma uvek bila draga jer je predstavljala priliku da na koncertima izvadi gitaru Gibson EDS-1275 dvostrukog vrata, jedva je nagovorio Planta da je izvedu na jednokratnom ponovnom ujedinjenju 2007. godine.
Plantovi uslovi su bili da bude u sredini koncerta, a ne kao veliko finale, i da se što više drže one verzije koja je snimljena na ploči, bez improvizacija u solaži koje su je znali rastegnuti i na više od deset minuta. Navodno je i glavni razlog što Plant nije pristao na celu turneju bilo to što ga je užasavala pomisao da će svake večeri morati da pevati "Stairway to Heaven", priča Kros.
Dotična pesma toliko je islušana da je postala sinonim za ispraznu pompeznost rok muzike sedamdesetih.
U filmu "Wayne's World" to je iskorišćeno na vrlo duhovit način, kad u prodavnici sa gitarama pored pojačala u koje se gitara može uključiti i isprobati stoji natpis: "No Stairway to Heaven, please".
A mnogi ljubitelji roka, pa čak i zadrti fanovi Cepelina, složili bi se sa ocenom koju je napisao Čarls Marej, slavni rok i bluz kritičar:
"Moj život bio bi mnogo prazniji bez "Nobody's Fault But Mine" i "In My Time of Dying" u njihovim verzijama, ali mi ne bi smetalo da do kraja života više nijednom ne čujem "Stairway to Heaven".
