Čeda Marković: Žal za mladošću leči pesmom

Imao je samo 11 godina kada se popeo na kamion i nastupio pred udarnicima koji su gradili autoput Vranje-Skoplje. Kada je bio na turneji na Jadranu, usred bure skočio u more da dohvati gumeni čamac i zamalo da završi na hridima. U Skoplju je za 10 dana snimio 10 pesama. Završio Učiteljsku školu, ali nikad nije radio sa đacima.

Zorica Marković i Čeda Marković

Pevač koji iza sebe ima više od tri decenije estradnog staža, Čeda Marković i te kako je poznat poštovaocima izvornog narodnog melosa. Susret sa njim verovatno bi vam izmamio osmeh na lice, jer umesto uobičajenog pozdrava rado će vam otpevati neki poznati refren koji će vam na trenutak razgaliti dušu.

Dosledan izvornoj muzici, ovaj 61-godišnjak uspeo je da odoli najezdi novih muzičkih talasa koji su, kako kaže, upropastili narodnu muziku. Nadaleko su čuvene njegove interpretacije hitova "Stani suzo, izdajice", "Drugovi moji, drugovi", "Žal iz mladosti", "Ako me nekad poželiš", "Oprosti mi, golubice tužna", "I da se vrate godine mlade", "Marijo, bela kumrijo", "Petlovi pojev", "Ako umrem il ' zaginem", "Po gradini mesečina sija meka", "Milkano, dado mori"...

- Iako se niko nije profesionalno bavio muzikom, potičem iz muzičke porodice. Rođen sam u selu Žbevac kod Vranja. Detinjstvo sam proveo u višečlanoj porodici. Moj otac i stric su imali ukupno šestoro dece. Bilo je to odrastanje u pravoj seoskoj idili. Pamtim i maštam o tim danima kada sam bio dečak. Iako je to bilo doba siromaštva, bio sam bezbrižan. Školu sam završio u rodnom selu, a učiteljsku u Vranju.

Čeda je počeo da pevuši kao dečak.

- U to vreme su glavne zabave bile na seoskim slavama, na koje sam išao sa roditeljima. I tada su me terali da pevam i zabavljam okupljene, što mi nije teško padalo. Bio sam sav ponosan, onako mali na bini, a ispred mene razgaljena publika koja me je nagrađivala gromoglasnim aplauzom. Srce mi je bilo puno. U vreme kada sam odrastao, muzika se slušala na radiju, jer televizija nije postojala.

Radio Beograd i Radio Skoplje emitovali su srpske, makedonske, bugarske, rumunske pesme. To mi je dalo odličnu osnovu, tako da sa lakoćom pevam vranjanske, šumadijske, dalmatinske, makedonske, kosovske, bugarske pesme. To nije bilo nimalo lako, jer gledano stilski sve one se izvode na različiti način. Moji su se protivili da pevam jer su hteli da se školujem i završim fakultet. Govorili su mi - šta će ti muzika, od nje ne može da se živi. Međutim, muzika je bila moja velika ljubav i opsesija - priča Čeda Marković.

Kalio se u Makedoniji

Vatreno krštenje je imao na radnoj akciji.

- Gradio se autoput Vranje-Skoplje i pošto je naša škola tada izabrana za najbolju, imali smo tu čast da napravimo priredbu za akcijaše. Popeo sam se na neki kamion koji je poslužio kao bina i zapevao bez mikrofona. Akcijaši su bili oduševljeni i nagradili me ovacijama. Imao sam samo 11 godina. Nakon srednje škole otišao sam u Skoplje. Pre toga sam učestvovali na amaterskim festivalima, susretima sela, omladinskim takmičenjima. Odmah sam stupio u kontakt sa tamošnjim vrhunskim muzičarima, koji su mi mnogo pomogli i otvorili mi vrata. U to vreme oni su harali po restoranima širom Makedonije i tako je počelo moje kaljenje. U Skoplje sam otišao jer je Vranje gravitiralo ka tom gradu. U Radio Skoplju sam napravio prve trajne snimke. I to je sam početak mog profesionalnog bavljenja muzikom. Radio sam sa "Bis bes" bendom, koji je u to vreme bio najpopularniji rok sastav u Makedoniji. Za 10 dana snimio sam 10 pesama i to je bio rekord. To je bilo živo pevanje sa orkestrom u studiju. Sa jednim skopskim pevačem sam krstario Jadranom i zabavljao goste. I kao zabavnjak sam bio interesantan i publici i kolegama. U jedan bar su, recimo, došli članovi "Korni grupe" i oduševili su se mojim glasom.

Na putovanjima mu je bilo lepo, ali jedne godine je mogao da nastrada na Jadranu: - Bili smo na turneji i jedno veče smo malo popili i otisnuli se na more na brodu. Gumeni čamac koji je bio vezan za brod otkačio se jer je počela da duva bura. Skočio sam u more kako bih vratio čamac, a struja me je odnela prema obali. Umalo da se nasučem na hridi. Kada su videli da me dugo nema, počeli su da me traže i jedva me nađoše. Moglo je svašta da bude da nisu došli. Moglo je to kuraženje da mi dođe glave.

Vrlo brzo je snimio prvi singl. - Prvu singl ploču snimio sam za zagrebački "Jugoton". Posle toga sam napravio veliku pauzu u karijeri i to je moja greška. Shvatio sam da ne može da se živi od izvorne muzike, koju danas nipodištavaju i koju su raznim prepevima uništili, već da je komercijalna muzika prevladala. Karijeru sam nastavio kada sam dobio poziv iz Beograda da sa orkestrom Ivana Šibilova idem na turneju. Ostao sam tri meseca. Od tada stalno su me zvali na turneje sa njihovim najjačim muzičkim imenima, kao što je Mića Stojanović.

Taksijem do Bugarske

To ga je, kaže, izvuklo iz anonimnosti i naredne tri godine gostovao sam četiri puta u zemlji i inostranstvu.

- Posle decenije života u Skoplju preselio sam se u Beograd, jer je glavni grad bio centar muzičkih dešavanja. Sva veća muzička imena bila su u Beogradu. Odmah sam se povezao sa sa muzičkim radnicima i napravio prve snimke i za Radio Beograd, što u to vreme nije bilo nimalo lako. Morao si da imaš pre svega dobar glas, za razliku od danas. I sada posle 30 godina snimam za fonoteku Radio Beograda. Kao i pre, tako i sada, to mi predstavlja ogromnu satisfakciju. Ne stidim se što sam dosta vremena proveo pevajući u kafani. Bilo je lepo to druženje sa ljudima koji su se uz dobru kapljicu i đakonije veselili uz moje pesme. Bilo mi je najvažnije da što bolje otpevam ono što mi publika traži.

U toku karijere Čeda se susretao samo sa lepim stvarima.

- Nije bilo ružnih događaja. Bilo je dosta anegdota. Dosta sam pevao po Bugarskoj i te turneje su zaista nezaboravne. Sećam se, jednom prilikom sam se uspavao i autobus sa muzičarima je iz Beograda krenuo u Plovdiv. Primetili su da me nema tek kad su došli u grad gde smo nastupali. Uvek sam pevao na kraju večeri. Dolazim ja iza bine i čujem kako se voditelj programa izvinjava publici što neću nastupati. Međutim, publika je sve vreme stajala ne verujući da neću pevati to veče. Stigao sam taksijem, jer nisam imao drugi izbor. Bio je to nezaboravan nastup i publika me je vraćala dva puta na bis. Bilo je to davne 1975. godine. Nikada nisam doživeo nikakvu neprijatnost, jer sam tolerantan čovek i nisam konfliktna ličnost.

Gde god da je nastupao, uspevao je da uspostavi istinsku vezu sa publikom.

- Bez obzira na to što Bugari nisu razumeli tekst, oni su narod blizak nama. To je bila ludnica na koncertima. U ono vreme kod njih nije postojala komponovana muzika, jer su vodili računa da ne skrnave svoju izvornu muziku i prihvatili su me kao svog pevača. Njima se to dopadalo, a to je meni na početku karijere i te kako bilo važno. Kad bi u Bugarsku dolazili izvođači iz Srbije to je bio delirijum.
 

Poznati pevač često kaže:
- Svaka tuga koja me tišti seća me na mladost, drugove iz detinjstva, na sve što je prošlo, a želimo da traje. Žal za mladošću i sve ostalo leči se pesmom, igrom. Tu suza ne pomaže, sećanja su melem protiv tuge i zaborava.