Kako sam Jovanki zaradio bundu

Na "Ličkom prelu" koje su Likote organizovale u jednom beogradskom restoranu uvažene zvanice bili su Tito i Jovanka Broz. Pored mnogih pevača, goste je zabavljao i Borislav Zorić Ličanin. Borislav je pevao i svirao na harmonici ličke pesme, a onda zapevao pesmu "Deca Pireja" koju je Josip Broz obožavao. U jednom trenutku začuo se i zvuk saksofona, mada tog instrumenta nije bilo na vidiku.

Tito se osvrtao, a onda rekao Jovanki: "Boga ti poljubim, čujem saksofon i kao da ga svira ovaj Ličanin, a ne vidim ga, mora da ima neki poseban registar na harmonici!" Jovanka se nasmešila i objasnila suprugu da Ličanin melodiju izvodi pomoću svog nevidljivog instrumenta koji drži u ustima. Tito je pomislio da se Jovanka šali, ali je vrag odneo šalu, došlo je do prepirke između njih dvoje, a onda i do opklade.

Borislav Zorić Ličanin

- Tito i Jovanka su me pozvali za svoj sto, pa sam Titu pokazao svoj "instrument". Bio je to komadić celuloidne trake koji sam držao između nepca i jezika i duvao u njega proizvodeći zvuk saksofona. "E, svaka ti čast, ali ja izgubih opkladu sa ženom!" uzviknuo je Tito. Umalo da se izlanem da sam Jovanki pokazao taj svoj usni saksofon na jednom od prela kome Tito nije prisustvovao. Sreća moja da nisam jer bi me Joka u top stavila, čuo sam kasnije da je na toj opkladi dobila skupocenu bundu - priča Borislav Zorić jedan od svojih doživljaja, a bilo ih je mnogo u toku njegove dugogodišnje estradne karijere.

Zahvaljujući svojim ličkim izvornim i novokomponovanim pesmama svirao je i pevao i raji i državnicima, obišao zemaljsku kuglu, od Like do Amerike. Njegove ličke i kordunaške pesme dobro znaju i pevaju iseljenici širom belog sveta.

Dug se naplaćuje kocem

Borislav Zorić rođen u selu Mazin, u Hrvatskoj, gde je odrastao i završio osmogodišnju školu pored četiri sestre i petoro braće. Kako kaže, gde je puno čeljadi, tu je uvek veselo, svi su pevali, iako su za doručak, ručak i večeru svakodnevno gulili proju i mleko.

- Brat Dušan, koji je bio stariji od mene 10 godina, služio je JNA i išli su u mirovnu misiju u Egipat. I tamo preko belog sveta kupi brat harmoniku i donese kući. Lepo je svirao, pa sam se i ja zaljubio u taj instrument. Od brata sam dobijao ćuške kad god bih uzeo harmoniku i počeo da je razvlačim. Onda jen uvideo da od batina nema vajde, pa je počeo da me uči da sviram. Uskoro sam svirao bolje od njega, ali i pevao kao lički slavuj, seljaci su dolazili da me slušaju.

Dušan je odneo harmoniku kad je otišao od kuće trbuhom za hlebom. Na moju sreću, u selu je još jedan čovek imao harmoniku, pa sam počeo da je pozajmljujem od njega i sviram i pevam na prelima, poselima i narodnim veseljima u okolnim mestima i lepo zarađujem. Pozajmio sam od jednog bogatog gazde iz Mazina pare i kupio harmoniku.

Maršal, omiljeni kum

Borislav je Josipa Broza Tita imao prilike lično da upozna tek kada se preselio u Beograd i postao pevač, iako se Tito u porodici Zorić uvek pominjao kao "kum Tito".

- Tito je kršteni kum mojim najmlađim sestrama Nadi i Milki. U to vreme Josip Broz je kumovao svim bračnim parovima u Jugoslaviji koji su imali više od osmoro dece. Ja sam se rodio osmi, Nada deveta, a Milka deseta, tako da je dva puta u našu kuću dolazio Titov izaslanik i u njegovo ime nadevao deci imena i potpisivao krštenice, pa su Nada i Milka postale Titovi kumice i za svaki rođendan dobijale pakete sa gomilama slatkiša, ali i odeće i obuće - priča Borislav.

Vanzemaljac iz Like

Kad je izumeo svoj nevidljivi instrument, komadić celuloidne trake, Borislava su mnogi jugoslovenski časopisi prozvali Nikola Tesla. Ozbiljno je to shvatio jedan biznismen iz Australije koji je zatražio od Zorića da mu proda patent.

- Demonstrirao sam čoveku kako sviram na svom usnom saksofonu ili fruli, oduševio se, međutim, kada je pozvao svoje prijatelje muzičare da oni nešto odsviraju, pukla je tikva. Niko iz tog parčeta celofana nije uspeo da izmami nijedan ton. Biznismen je odustao od otkupa mog patenta kad sam mu objasnio da sviranje mora godinama da se vežba, da deca u Lici sviraju tako što stave u usta listić drveta ili travku. Nije mi poverovao, ko zna šta je mislio, možda da sam vanzemaljac ili da ga zezam - seća se Ličanin.

Dodik u šatoru

Borislav Zorić je tokom karijere pevao o Tesli, Miloševiću, Dodiku, Karadžiću, Mladiću, Šešelju, Raškoviću, Arkanu, Veljku Milankoviću... Kaže da mu je ipak Milorad Dodik, premijer Republike Srpske, pored Tita, najviše prirastao za srce. I sada rado zapeva: "Milorade, ti si srpska dika, proslavićeš prezime Dodika. Još ti niko dorastao nije, cijelog sveta imaš simpatije."

- Odavno sam sročio tu pesmu. Za Petrovdan 1998. pevao sam u Slatini. Čula me njegova kuma, uzela je kasetu i odnela je Dodiku, kome se pesma mnogo dopala. Uveče je sa svitom došao u Slatinu, u šator u kojem sam pevao. Kasnije me je primio i u Vladi... Posle Dodika u srcu mi je Šešelj. Snimio sam i izdao kasetu "Oj, Šešelju, spasitelju", koja je prodana u 5.000 primeraka, što nije malo u ovim prilikama, pa ne krijem da sam se ovajdio zahvaljujući nesrećnom Voji - iskren je Zorić.

Obećao sam gazdi da ću mu pare vratiti do Nove godine, a on meni da će kocem svirati po mojim leđima ako mu pare ne vratim na vreme. Nije bilo problema, zvali su me na sva moguća veselja, pare sam gazdi vratio pre roka, a zaradio sam toliko da sam mogao da kupim i bicikl. Na biciklu, sa harmonikom na leđima, počeo sam da obilazim zadarsku regiju, da sviram u Zadru, Kninu i Splitu - priča Zorić.

Iako je već tada bio vrstan muzikant i pevač, Borislav se nije manuo škole. Upisao se u Gospiću u Srednju učiteljsku školu i završio je s odličnim ocenama. Ali, i kao srednjoškolac je pevao, svirao i sanjao da snimi ploču sa svojim pesmama koje je već tada počeo da komponuje.

Na zubu direktora škole

- Završio sam Učiteljsku školu i zaposlio se kao nastavnik istorije, geografije i muzičkog obrazovanja u OŠ "Branko Vladušić Zrmanja" u Prljevu. Bio sam dobar nastavnik, deca su me volela, ali me je direktor škole uzeo na zub. I tada sam za vreme vikenda pevao i svirao, tako da sam kupio automobil, "zastavu 850" koja je u tom kraju bila pravo čudo, jer su se automobili mogli na prste nabrojati.

Vozikao sam se u automobilu sa devojkama, a direktor škole se mrštio, nije mu bilo pravo, bio je na važnoj funkciji i član KPJ, a nije od svoje plate mogao da kupi ni bicikl. Jednog dana me je zaustavio u hodniku škole i rekao mi: "Slušaj, Zoriću, nije u redu da pevaš po kafanama i da budeš nastavnik, da vozikaš ženske u onom tvom čudu, šta će deca da misle?!"

Nije mi bilo svejedno, plašio sam da me ne ganja po nekoj partijskoj liniji, svašta se događalo u to vreme. Na sreću, na moru sam sreo Budimira - Bucu Jovanovića, pa sam uz njegovu pomoć snimio singlicu sa dve pesme - "Dođi mi, ljubavi" i "Život nam je kratak". Dao sam otkaz u školi, preselio se u Beograd i zaposlio se kao komercijalista u "Jugodisku"- priča Borislav Zorić.

Naš sagovornik nam kaže da je dosad snimio 25 albuma, kao komercijalista je zaradio i penziju, ušao je u sedmu deceniju života, ali se ne predaje, i dalje peva na opštenarodnim veseljima jer se oseća kao mladić.

- Prestao sam samo da putujem po belom svetu, avion sve teže podnosim, a navukao sam i strah od carinika i pasoške kontrole na aerodromima. Trebalo je da pevam pre nekoliko godina našim ljudima u Hamburgu, za Novu godinu. Umalo da me uhapse. Pre toga, neko mi je u hali "Pinki" u Beogradu ukrao dokumenta, pa sam morao da izvadim novi pasoš.

Lopov je tih dana s mojim pasošem prešao granicu Nemačke i odmah poharao neku zlataru. Naravno, policija je tražila kriminalca sa mojim imenom, prezimenom i ostalim generalijama. Dokazao sam da mi je pasoš ukraden, ali bilo je tu peripetija, granicu Nemačke nisam prešao, vratili su me. Sada me podiđu žmarci kada dobijem poziv da pevam negde u Evropi, odbijem, i to je cena estradnog posla - veli Borislav Zorić Ličanin.