Nikad nije zapevala u kafani

Naši iseljenici koji žive i rade u Njujorku iznajmili su za Dan Republike 1980. godine veliki restoran u tom gradu, jer im je goste dolazila jedna od najpoznatijih srpskih pevačica, Vasilija Radojčić. Karte su bile razgrabljene, stolovi danima unapred rezervisani, uoči koncerta pred ulazom u restoran okupila se masa tadašnjih Jugoslovena da dočekaju Vasiliju.

Nekoliko automobila sa muzičarima je pristiglo, ali ne i srpska zvezda. Obožavaoci su uzalud pogledom tražili visoku, kršnu Vasiliju koja je svojim glasom pomerala zidove, ali takve nije bilo među muzičarima i organizatorima koncerta. Nastala je uzbuna, mnogi su mislili da će nastup biti odložen, ali to se ipak nije dogodilo. Vasilija je stigla, međutim dogodilo se ono što joj se bezbroj puta događalo na koncertima širom Evrope.
 

- Ja sam omalena žena, ali su moji obožavaoci slušajući moje pesme i gledajući fotografije u časopisima i na reklamnim plakatima uvek mislili da sam ogromna, sa grudima neke operske dive. Tako je bilo i u Njujorku, stigla sam sa muzičarima, nosila sam dva kofera, ali sam ljudima ličila na neku devojčicu. Niko me nije primetio. Održala sam koncert, mene i muzičare bukvalno su okitili dolarima, ali su na meni uštedeli, baš zbog mog gabarita - veli srpska estradna diva sećajući se svog nastupa preko okeana.
 

Za Vasiliju Radojčić kažu da je u Srbiji uvek bila pevačica iz senke, čiji albumi nisu na ceni, dok je u inostranstvu dizala publiku na noge. Odavno više ne gostuje preko granice, a retko se pojavljuje i na domaćim koncertima i u muzičkim TV emisijama.
 

- Suprug Milan mi je umro pre šest godina, a čini mi se da je to bilo juče, još tugujem za njim... Povredile su me i kolege muzičari, estradnu penziju nisam dobila iako sam nekoliko puta podnosila zahtev. Kada je penzija izglasana, trebalo je da je prvi dobijemo Cune i ja. On je penziju dobio, mene su zaobišli iako važim za pevačicu koja ima najviše snimljenih pesama u fonoteci Radio Beograda. Nedavno sam za PGP RTS snimila 60 antologijskih pesama, obećali su da će mi objaviti trostruki album, a onda su desetak mojih pesama strpali u nekakav zajednički muzički projekat za koji još ne znam šta predstavlja. Kako da pevam kada mi se plače - sleže ramenima Vasilija.
 

Careva ljubimica

A uspomene se nikad ne zaboravljaju.
 

- Rođena sam 1936. u Kragujevcu, tamo sam završila osmogodišnju školu i gimnaziju, a onda upisala studije francuskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Počela sam da pevam u Kragujevcu, u omladinskom pozorištu, u svim predstavama u kojima sam nastupala morala sam i da pevam, jednostavno bi u pozorišni komad ubacivali moje pevanje, tako sam, verovali ili ne, pevala i u predstavi "Romeo i Julija" Vilijama Šekspira! Kada sam se zarad studiranja preselila u Beograd, jedan prijatelj me je odveo u KUD "Žikica Jovanović Španac". Lepo sam pevala, primili su me. Violinista Branko Belobrk, upoznao me je kasnije sa čuvenim violinistom Vlastimirom Pavlovićem Carevcem, koji se sa svojim orkestrom spremao za turneju po Makedoniji. Jedna pevačica je otkazala učešće, upala sam na njeno mesto iz čiste radoznalosti. Tako je počelo, čika Car, kako sam ga zvala, nije mi dozvolio posle toga da predahnem. Zbog svog glasa i dikcije postala sam mu ljubimica, često sam pevala po pet-šest pesama u restoranima gde je on svirao, dobijala honorar i presrećna odlazila kući. Zahvaljujući njemu i Đorđetu Karaklajiću pružena mi je šansa da 1958. godine snimim nekoliko izvornih narodnih pesama u Radio Beogradu. Od tada sam počela da učestvujem redovno u emisijama narodne muzike i snimam pesme za fonoteku. Ali, na ulazak u studio PGP RTS i snimanje prve singlice čekala sam pet godina. Prvu ploču sa dve udarne pesme "Poletela sojka ptica" i "Zelen bor" snimila sam 1961. godine. Tada sam konačno odlučila da ću biti pevačica, a ne profesor francuskog jezika, kako su to očekivali moja majka, očuh i sestra.
 

Interesantno je da je karijera Vasilije Radojčić išla nekim sasvim drugačijim tokom od karijere njenih estradnih koleginica. Vasilija je pevala stare vranjanske pesme na način da se ljudima dizala kosa na glavi, često i makedonske i bosanske. Nijedna zajednička turneja pevača po tadašnjoj velikoj Jugoslaviji ili Evropi nije mogla da prođe bez Vasilije. Radila je za Radio beograd, a nikada je niko nije pozvao da peva neku svadbu ili ispraćaj u vojsku. U svojoj pedesetogošnjoj karijeri nikada nije pevala u kafani.

Ljubav na turneji

- Publika me je obožavala, dočekivala i ispraćala sa ovacijama, ali me ljudi nisu zvali da im pevam na tim njihovim veseljima. Valjda pesme koje sam pevala nisu bile za šatru i lupanje čaša. Možda su se i plašili da me pozovu jer su me u medijima uvek predstavljali kao damu, udatu ženu, dobru domaćicu i majku. Pevala sam i zabavne kompozicije sa orkestrom Aleksandra Nećaka, snimala za Radio Beograd.
 

Jednoga dana Vasilija je srela ljubav svog života. Zaljubila se i udala za Milana Đorđevića, koji je u to vreme bio bubnjar u orkestru Dušana Radetića.
 

- Sećam se da sam Milana prvi put ugledala kako izlazi iz kafane "Mornar" u centru Beograda. Bila sam s druge strane ulice, oči su mi se bukvalno zalepile za tog muškarca, a nisam znala ni ko je ni šta radi. Umalo se nisam srušila kada sam krenula sa orkestrom Dušana Radetića na turneju po Bugarskoj i tako saznala da je Milan član Duškovog benda. Milan i ja smo se spanđali na toj turneji i više se nismo razvajali. On je kasnije postao muzički urednik produkcije gramofonskih ploča Radio Beograda, a ja pevačica. Rodila sam mu ćerku Mirjanu koja je sada devojka - priča Vasilija a pogled kao da joj beži u prošlost u sećanja koja su ponekada stvarnija od života.
 

I opet kaže, pevala bi, ali joj se plače. Drugačije bi možda sada zvučale pesme "Dimitrije, sine Mitre", "Na Uskrs sam se rodila, nane", "Aj veseli se, kućni domaćine", "Mito, bekrijo" ili "Ajde, Jano, kolo da igramo"... A Vasilija Radojčić danas živi od muževljeve penzije. Nikad nije mnogo zaradila iako je dobila Majstorsko pismo za životno delo u Nišu 2005. Tom prilikom je rekla: "Različito su me do sada nazivali - doajenom i prvakom, ali nikada majstorom".
 

Bez naslednika

Vasilija sleže ramenima i širi ruke kad god je pitaju da li joj je ćerka Mirjana naslednica, da li je nasledila njen raskošni glas, i kaže:
 

- Mirjana izuzetno dobro peva, međutim ne pada joj na pamet da bude pevačica, završila je studuje psihologije i radi u svojoj struci. Ljudi su je često moljakali kada je bila mala: "Malena, hajde otpevaj nam nešto, sigurno želiš da naslediš mamu." Mojoj Mirjani se, znam, to smučilo, pa je krenula nekim svojim putem i dobro je što je tako.

Irske i brazilske igre

Vasilija ne može da zaboravi detinjstvo i mladost u rodnom Kragujevcu, ali ni studentske dane u Beogradu, posebno one koje je provela kao član KUD "Žikica Jovanović Španac".
 

- Čim bi mi se završilo predavanje na fakultetu, hitala bih u KUD da se družim sa vršnjacima, studentima. U "Špancu" nije bilo Beograđana, sve momci i devojke iz provincije, iz siromašnih porodica, pa smo često delili pogaću, mladi sir ili kajmak, a momci rakiju koja je stizala sa sela. Bilo mi je divno, posebno kada bi došao čika Carevac. Takvu bujnu sedu kosu i tako plave oči nikada više nisam videla kod nekog muškarca. Onim svojim dubokim glasom pričao nam je o muzici, dogodovštinama, svom zarobljeništvu u nacističkom logoru za vreme Drugog svetskog rata... Žao mi je što KUD danas imaju sve manje članova, što ni deca iz provincije ne neguju izvorne narodne pesme i folklor, radije pevaju nekakav turbo-folk i igraju irske, škotske, brazilske, ne znam više čije i kakve igre - priča Vasilija