Svirao sam ljudožderu

Predsednik komisije za prijem u muzičku sekciju beogradskog KUD "Ivo Lola Ribar", polovinom 60-ih godina prošlog veka , bio je čuveni violinista Miodrag Rade Jašarević. Maestro je toga dana bio nervozan, iz hodnika gde su čekali kandidati dopirala je galama, a onda se kao vrhunac haosa začula i violina.

Neko je zasvirao kompoziciju "Bugi za gudače", što nije bilo baš prikladno za KUD "Lola" koji je nezvanično bio pod pokroviteljstvom tadašnjeg CK SKJ, a bugi-vugi je bio ples koji je stigao sa trulog zapada, tačnije iz Amerike. Jašarević je izašao u hodnik da snimi drskog muzičara, pa se vratio u salu. Članovi komisije su mu rekli da se violinista zove Milutin Popović i da je student prava. Svi su unapred precrtali njegovo ime.

- Kada se maestro pojavio na vratima i pogledao me, pomislio sam - sada mogu da okačim violinu o klin. Ipak, sačekao sam da me komisija prozove. Upitao sam: "Šta da sviram?" Jašarević je rekao: "Ništa!" Na zaprepašćenje svih prisutnih, dodao je: "Položio si audiciju, tamo u hodniku, a sada mi beži sa očiju!" - seća se pravnik,

Niko kao Tito

Zahar ne voli politiku i političare, nije član nijedne stranke i smatra da je to jedan od razloga što nije još uvek dobio nacionalnu penziju koja sleduje svim istaknutim umetnicima.
- Iako sam, u međuvremenu, dobio i titulu akademika, državne pare me neće. A ja se zainatio, neću ni u jednu stranku. Ipak, moram da priznam, da je Josip Broz živ, postao bih član KP. Imao sam prilike dobro da upoznam Tita, svirao sam mu na zabavama koje je priređivao, često smo ostajali sami do zore. Tito me nikada nije davio politikom, voleo je muziku, beskonačno sam mu na violini svirao "Ševu", razgovarali smo o lepim ženama i putovanjima, mnogo toga smo imali sličnog. I zato uvek kažem, zaista je lasno bilo živeti sa Titom. Upoznao sam i svirao mnogim državnicima i poznatim ličnostima, Kenediju, Burgibi, Hruščovu, da ne nabrajam, ali niko od njih nije bio kao Tito...

violinista i kompozitor Milutin Popović Zahar događaja koji mu je trasirao život i karijeru.

Iako je ušao u osmu deceniju života, i dalje komponuje, piše pesme i prozu... Tvorac je brojnih hitova Lepe Brene, Gordane Lazarević, Miroslava Ilića, Merime Njegomir, Doris Dragović i drugih pevača, a mnogi tvrde da je kartu za večnost obezbedio pesmama "Vino točim", "Neznanka", "Čačak, Čačak", "Mile voli disko", "Vidovdan", "Živela Jugoslavija" i "Ivanova korita". Od umetničke muzike, komponovao je dela: "Ciganske suze", "Borba petlova", "Vrelo" , "Oda Olimpika" i "Neoplantika", koja su na repertoaru simfonijskih orkestara u Moskvi, Londonu, Parizu i Njujorku. Autor je i prvog srpskog mjuzikla "Santa Maria della Salute".

Nesuđeni arhitekta

- Rođen sam slučajno, 1938. u Krupnju, ali sam sa roditeljima živeo i odrastao u Loznici. Muziku sam zavoleo zahvaljujući majci koja je sviruckala violinu, pa me je upisala u muzičku školu. Sanjao da postanem fudbaler, u početku su mi violina i njena kutija služile kao stative dok sam sa klincima igrao fudbal na goliće. Kada su mi polomili violinu, majka me je olešila, pa sam hteo - ne hteo, morao redovno da idem na časove. Otac je, kada se vratio iz zarobljeništva, kupio radio-aparat marke "kosmaj". Tada sam prvi put čuo kako sviraju Menjuhin i nemački violinista Helmut Zaharius. Počeo sam da ih oponašam i nadenuo sam sebi umetničko ime Zaharijus, koje sam kasnije skratio u Zahar. Na regionalnim i republičkim takmičenjima mladih muzičara osvajao sam prva mesta, ocu su muzički stručnjaci predlagali da školovanje odmah nastavim u Beogradu, ali mi je on govorio: "Mlad si da živiš daleko od kuće, Beograd je velegrad, ima svakakvih sumnjivih tipova, ne želim da te iskoristi neki homoseksualac".

Malo je poznato da je Zaharova životna ljubav bila i slikarstvo. Odlučio je da upiše arhitekturu samo zbog predmeta "slobodno crtanje".

- Likovna akademija bila je tada rezervisana samo za decu crvenih drugova i drugarica, tako da sam odlučio da upišem arhitekturu i postanem srpski Leonardo da Vinči. Fakultet sam upisao u Ljubljani jer tamo nije bilo prijemnog ispita, ali sam brzo shvatio da sam duduk za matematiku i da neću nikada diplomirati. U Ljubljani sam postao član FK Odred, pola godine sam igrao kao poluprofesionalac i bio sam uveren da ću postati fudbalska zvezda. Međutim, otac me je ispisao sa Arhitektonskog fakulteta i kao pošteni Crnogorac upisao na Pravni fakultet u Beogradu. Radi "svetlog obraza" završio sam fakultet, diplomirao i magistrirao, ali sam aktivno igrao i fudbal, bio nezamenljivo desno krilo studentske reprezentacije. Poredili su me sa čuvenim Bernardom Vukasom i proricali mi svetsku slavu. Opet se umešala sudbina, povredio sam na jednoj utakmici koleno i morao da se manem bubamare. Počeo sam da se družim sa violinom, postao sam član KUD "Ivo Lola Ribar", kasnije i šef orkestra.

''Maramica'' otvorila vrata

Zahar je sa "Lolom" obišao planetu. Kasnije se zaposlio kao pravnik u građevinskom preduzeću "Energoprojekt", dve godine je boravio u Africi gde je imao prilike da upozna i druži se sa Idijem Aminom, diktatorom nad diktatorima, kako su ga zvali, predsednikom Ugande i Afričke unije.

Žene kao inspiracija

Pored toga što je umetnička duša, Zahar važi za jednog od najvećih mačo muškaraca na prostoru Balkana. Sa prvom ženom ima ćerku Ljiljanu, a sa drugom, Gocom Lazarević, ćerku Mariju i sina Miloša, a već je i deda jer mu je Marija podarila unuku Dunju i unuka Balšu. Bio je u dugogodišnjoj vezi sa književnicom Jasminom Anom, sada živi sa tridesetak godina mlađom ženom Marijom koja radi kao službenik u opštini Novi Beograd.
- Žene su mi uvek bila inspiracija, ali ne pričam sa kojim sam damama bio u prolaznim vezama. Nekoliko njih treba da mi budu zahvalne i za svoju estradnu karijeru. Pomalo mi smeta što mnogi osporavaju moje zasluge za stvaranje fenomena zvanog Lepa Brena. Činjenica je da sam ja napisao pesme "Dama iz Londona", "Mile voli disko" i sijaset drugih koje su postale Brenin zaštitni znak. U tom trenutku sam tako nešto mogao da uradim za svaku mladu talentovanu pevačicu, a sudbina je što se Brena našla na pravom mestu u pravo vreme.

- "Energoprojekt" je imao neke poslove sa Ugandom, a Idi Amin je mrzeo belce, pričalo se i da je ljudožder, da posebno voli "belo meso", pa je meni zapao zadatak da spasavam ljude i postrojenja koji su se tada zatekli u Kampali. Na svoju sreću, često sam tamo svirao violinu sa lokalnim crnačkim orkestrima, pa sam Idiju bio poznat. Primio me je, svirao sam mu, samo što me posle toga nije izljubio, postali smo prijatelji - priča Zahar.

Iako je Zaharevu životnu stazu osvetlio Rade Jašarević, maestro kaže da je jedno vreme želeo da bude i poznat pravnik, diplomata, da živi u inostranstvu. Međutim, na zemlju ga je spustio poznati novinar i publicista Duško Radović.

- Moja rođaka bila je udata za Duška, pa smo se često viđali. U to vreme sam počeo i da komponujem. Dolazili su kod mene neki bezveznjakovići da uče teoriju muzike i pevanje i svi su vozili skupe automobile, "volvo" ili "mercedese". Pitam ih ja, odakle im pare, kažu mi da komponuju pesmice i prodaju ih pevačima. Tada mi je svanulo. Za Gocu Lazarević, koja mi je tada bila supruga komponovao sam pesmu "Mara, mara, maramica", koja je odmah postala hit. Na vrata su mi zakucali Miroslav Ilić, Snežana Babić, Miki Jevremović, Safet Isović, Merima Njegomir, Nedžad Salković, da ne nabrajam. Ali, ja sam i dalje gruvao prava, želeo da postanem poznat advokat, tužilac, diplomata, da živim u inostranstvu. Kada sam odbranio magistarski rad na pravnom fakultetu, odmah sam se pohvalio Dušku Radoviću. Gledao me je belo kada sam mu rekao da sam magistar pravnih nauka. "Šta si ti?", upitao je kao da me nije čuo. "Magistar prava", ponovio sam. "Ti si magistar prava. Nemoj da budeš tvrdoglav kao mazga, bavi se onim što znaš da radiš, sviraj violinu i komponuj", rekao mi je Duško. To je bio drugi važan događaj u mom životu, tada sam shvatio da je muzika moj život i krenuo sam tim putem. Ne kajem se, iako sam prebolan što neki osporavaju moj umetnički rad i time leče svoju sujetu...

Nagrada za "Ivanova korita"

Neverovatno je, ali je Zahar tek 2008. prvi put dobio nagradu kao kompozitor (ako se izuzmu festivali) i to od RTV Crna Gora za pesmu "Ivanova korita" koju interpretira Merima Njegomir.
- Nagrada me je iznenadila i obradovala. Mnogo sam slušao o "Ivanovim koritima" koje se nalaze u podnožju Cetinja i lekovitosti te vode, kompoziciju sam godinama nosio u srcu. Moj otac je rođen u tom kraju, često je sa majkom odlazio tamo. Ja nisam, ali sam tu kompoziciju, sa nekom božjom promisli, dugo nosio u sebi...