Sanja Ilić: Kako sam zamrzeo muziku

Kada su ga kao 16-godišnjaka novinari optužili da pesmu "Pesnik mira" koju je pevala Lola Novaković nije komponovao on, već njegov otac, odlučio je da upiše arhitekturu. Album "Balkanika 2000" smatra pravim početkom karijere tokom koje je stvarao kompozicije za filmove i pozorišne predstave, TV drame i serije... Igra u parku bila mu draža od časova klavira, a kao bas gitarista dobijao komplimente na beogradskim žurkama.

Na izboru za kompoziciju koja će Jugoslaviju predstavljati na Evroviziji, 1967. godine, Lola Novaković otpevala je pesmu "Pesnik mira". Muzički stručnjaci koji su je ranije čuli bili su ubeđeni da je pobednička i da će Lola sa njom nastupiti na najprestižnijem evropskom takmičenju. Međutim, mnogima je bilo čudno da je pesmu komponovao jedan maloletnik, 16-godišnji Aleksandar Sanja Ilić, učenik srednje muzičke škole "Josip Slavenski" u Beogradu.

Po novinama su osvanule priče da je Aleksandar sin poznatog muzičara i kompozitora Miodraga Ilića Belog i da je pesmu komponovao tata. Pesma je na takmičenju zauzela četvrto mesto, na Evroviziju su te godine otišli "Dubrovački trubaduri" sa pesmom "Jedan dan", ali novinari ni posle toga nisu hteli da se okanu "pokušaja muzičke prevare", kako su je krstili.

- Ništa strašnije nisam mogao da doživim. Sreća što mi je pesmu pevala Lola Novaković pretvorila se u tugu, a onda u bes. Iako sam bio odličan učenik i jedan od najtalentovanijih mladih muzičara na odseku klavira u školi, odlučio sam da studiram nešto što nema blage veze sa muzikom. Tako je i bilo, upisao sam arhitekturu, rešen da mi muzika ostane samo hobi - počinje priču kompozitor Aleksandar Sanja Ilić.

Gimnazijski "Vragolani"

Dok sedimo u njegovom muzičkom studiju "Identiti", u strogom centru Beograda, Sanja nam sa pomalo gorčine u glasu priča da su i kasnije neki nadobudni muzički stručnjaci rušili njegova muzička zdanja kao da su kule od karata sve dok nije snimio album "Balkanika 2000" i dokazao da je njegova muzika vanvremenska, na umetničkim temeljima koje niko više ne može da pomeri. Tome u prilog ide i činjenica da Sanja komponuje muziku za seriju "Selo gori, a baba se češlja", koja je po svim pokazateljima jedna od najgledanijih ne samo u Srbiji već i dijaspori. Gledaoci uživaju ne samo u radnji serije, već i prelepoj muzici.

- Već kao klinac predosetio sam da će moje bavljenje muzikom biti i interesantno i bolno ponekada. Kao u svakoj boljoj beogradskoj familiji koja je vodila računa o obrazovanju svoje dece, moj brat Dragan i ja smo posle osnovne škole išli u nižu muzičku školu. Mene prvih godinu dana muzika nije mnogo interesovala, niža i srednja muzička škola "Josip Slavenski" bila je tada nadomak parka Manjež. Više mi se dopadalo da se igram sa klincima u parku nego da idem na časove. Moja mama Zorica me je vodila za ruku do vežbaonice i učionice i čekala me da ne pobegnem sa časa. Bio sam u klasi fenomenalne profesorke Ružice Miodragović i zahvaljujući njenoj upornosti zavoleo sam note i klavir. U srednjoj školi me je pod svoje uzeo profesor Stanojlo Rajčić od koga sam mnogo naučio - priča Sanja.

Bilo je to i vreme "Bitlsa" i "Rolingstounsa", u Beogradu je svaki kraj imao svoj bend. Pored srednje muzičke škole, Sanja je bio i učenik tadašnje Treće beogradske gimnazije, pa je sa školskim drugarima osnovao orkestar "Vragolani".

Tragedija u Nišu

- Tada sam već bio zaljubljen u muziku. U bendu sam, u početku, svirao bas gitaru. Sećam se da mi je otac, inače vrstan gitarista, kupio pravu električnu gitaru "eko" sa tri magneta i "farfisa" pojačalo, dok su moji drugovi svirali na pravljenim električnim gitarama i kao pojačala koristili velike radio-aparate. Na svirke su mi gitaru i pojačalo nosili drugi, zbog instrumenta koji sam posedovao, bio sam džek i gazda. Ali, nisam bio ni loš bas gitarista, naprotiv. U to vreme je moja drugarica Valida, kojoj je baka bila Francuskinja, pravila najpoznatije gradske žurke u ogromnoj kući i dvorištu, u centru Beograda. Na žurkama su se uvek takmičila dva mlada nepoznata benda, jedan je svirao pesme "Bitlsa", a drugi "Stounsa", a dolazili su likovi koji su mi govorili da sam sjajan bas gitarista, bolji od Mineta iz tada poznatog benda "Siluete" u kome je pevao Zoran Miščević. Bio je to za mene kompliment, ali sam ipak sledeće godine počeo da sviram u bendu svoj instrument, orgulje ili organe - priča nam Sanja.

Pored svega, odluku da mu posle farse sa Evrovizijom muzika ostane samo hobi Sanja Ilić nije promenio. Upisao je Arhitektonski fakultet, diplomirao, prijavio magistraturu. Ali, često se viđao sa svojim profesorom Stanojlom Rajčićem koji je uspeo da ga ubedi da upiše i završi i Muzičku akademiju.

- Poslušao sam profesora i ponovo se okrenuo muzici. Tada sam osnovao i grupu "San" koja je po mnogima imala sjajnu budućnost, snimili smo nekoliko singlica, pripremali LP album, a dobili smo poziv i za veliku turneju po Rusiji - Sanji se otima uzdah, senka mu prelazi preko lica, a onda nastavlja priču: - Bend "San" trebalo je da nastupi u januaru 1975. na velikom rok koncertu u hali "Čair" u Nišu. Izašli smo na pozornicu, moj tada najbolji drug, gitarista i pevač Predrag Jovičić demfovao je gitaru, a drugom rukom se uhvatio za mikrofon i srušio. Doživeo je jak strujni udar, nije mu bilo spasa, umro je ili, bolje reći, poginuo nasred bine. Posle toga je i bend "San" prestao da postoji, kamo sreće da smo sve to samo sanjali.

Nepravda prema "Princezi"

U godinama koje su usledile Sanja Ilić je postao jedan od najpoznatijih kompozitora bivše velike Jugoslavije. Pesme koje je komponovao pobeđivale su na gotovo svim najznačajnijim festivalima zabavne muzike. Ali, sa pesmom za takmičenje na "Evroviziji" nikako nije imao sreće.

- Komponovao sam pesmu "Baj, baj, baj", u koju sam silno verovao da će biti izabrana da nas predstavlja na "Evroviziji, a koju je fenomenalno otpevala Bisera Veletanlić i koja je na festivalu u Opatiji dobila sve postojeće nagrade. Ali, Dejan Zagorac iz Hrvatske, član žirija koji je odlučivao koja će pesma ići na "Evroviziju" rekao je: "Ta pjesma, ljudi moji, ne može Jugoslaviju da predstavlja, jer ima strani naziv"! Bilo je to van pameti, ali je presudilo da žiri odbaci moju pesmu. Nešto slično se dogodilo kada je nekoliko godina kasnije u konkurenciji bila moja pesma "Princeza" koju su pevali Dado Topić i Slađana Milošević. Tada su glasali nadrimuzički stručnjaci iz TV centara gradova velike Jugoslavije. Beograd je tada bio na crnoj listi, pa je većina članova žirija preskočila u glasanju "Princezu" - priča Sanja.

Sanja Ilić kaže da je devedesetih godina prestao da učestvuje sa svojim kompozicijama na festivalima. Pisao je muziku za filmove i pozorišne predstave, TV drame i serije, radio kao muzički urednik u RTS. Tada je živeo u beogradskom naselju Višnjička Banja, kupio digitalnu opremu i napravio muzički studio u stanu.

- Tada sam stvarno počeo da uživam u muzici, da komponujem za svoju dušu. Dok sam sedeo pored prozora i svirao pred mojim očima pucali su Dunav i ravnica Vojvodine. Komponovao sam za svoju dušu, izbacivao sve ono što sam dugo nosio u sebi, radost i bol, šum drveća i miris cveća, poj ptica i zavijanje vukova, tvrdu i umilnu pesmu seljaka… Tako je nastao album "Balkanika 2000". Zato uvek kažem da je to moj pravi početak bavljenja muzikom, sve ostalo su samo neka vrsta porođajnih umetničkih muka kroz koje sam morao da prođem...