Plače zbog Saše Popovića

Veliki prijatelj Saše Popovića, Dejan Ćirković Ćira otkriva za "Vesti" da je silne suze prolio zbog svog dugogodišnjeg drugara za kojeg bi i ruku, kaže, u vatru stavio.

Bio bi dobar psihijatar: Dejan Ćirković Ćira

Iza nasmejane maske neumornog zabavljača koji kao od šale odvaljuje fazone i zasmejava sve oko sebe, sakrila se nežna i osetljiva duša koju Ćira krije kao zmija noge. Ipak, ne stidi se da prizna da ume da zaplače i kad gleda film.

- Ovih dana sam u Srbiji, u mom rodnom Aleksandrovcu i hoću da svisnem zbog ove frke oko Saše i "Granda". Lepo crkoh od muke! Kako čujem da mu Karleuša kaže da je ćora, meni krenu suze. Od muke, besa, sećanja na detinjstvo kada sam hteo da umrem od stida što imam veliki grbav nos. Setim se svih bolova koje sam trpeo kada bi mi neko rekao da sam nosonja. Satima bih stajao pred ogledalom pokušavajući prstima da preoblikujem svoj nos, brojeći dane do osamnaestog rođendana, kada sam hteo da odem kod plastičara. Sreća da sam čuo i prihvatio ono koliki nos, toliki ponos, pa sam prevazišao problem s nosem.

Nema valjda kompleks zbog toga što nosi naočare?

- Ma kakvi, on je čovek jak kao stena, kojeg takve stvari ne mogu da pomere. Ali, pomeraju mene jer ne mogu da shvatim dokle smo svi zajedno došli. Dokle je došla estrada, na koliko je niske grane spala, kakve sve gluposti ljudi mogu da izgovore. Dugo sam u ovom poslu, svega i svačega sam se nagledao, ali ovo sad. Sasvim mi je jasno zašto se estrada gadi običnim ljudima. Strašno mi je što se sve to dešava mom prijatelju kojeg uvek podržavam.

Čvrsto prijateljstvo: Ćira i Saša

Mnogi se pitaju kako nista postali mega zvezda kada imate moćne prijatelje Sašu a i Žiku Jakšića!

- Nisu oni meni prijatelji zato što su to što jesu. Duže od deceniju i po spavam kod Saše svaki put kada iz Štutgarta, gde živim, dođem u Beograd. Nema to nikakve veze sa njegovim poslom i onim što je potigao. Ljudi me često mole da urgiram kod Saše za njih i bezbroj puta sam se opekao. Neko me zamoli da ga pomenem kod Saše, da ga zamolim da mu nešto učini, a onda mi kaže da sa tim ne govori. Bezveze sam se brukao mnogo puta i zato više neću ni za koga da intervenišem, da ispadam budala i rizikujem da kvarim prijateljstvo zbog tuđih gluposti.

Muči li vas nostalgija u Nemačkoj?

- Lepo me ubi nostalgija! Najgore je to što ja preko nedelje ne radim. Sedim sam u kući, čekam da se moja supruga Ljilja vrati sa posla, a deca iz škole. Mnogo mi je teško. Razmišljam o društvu, zamišljam kako bih se zezao da sam u Beogradu ili u mom rodnom Aleksandrovcu. Ali, ne mogu da budem toliko sebičan pa da od dece i žene tražim da se preselimo u Srbiju. Jedem se sam u sebi, trudim se da oni ne vide koliko mi rodni kraj nedostaje.

Idete li u Nemačkoj redovno kod psihijatra?

- Ne idem redovno, već povremeno. Morao sam da idem, kada sam ostao bez vozačke dozvole. Moji prijatelji kažu da bih ja bio odličan psihijatar i da bi bilo super da otvorim ordinaciju u Nemačkoj. Pravio bih cirkus, lečio bih ljude smehoterapijom. Znam da bih imao posla preko glave. Samo da na estradi pokupim pacijente, pa ne bih imao vremena ni da spavam.