Tito me oslobodio vojske

Niko iz grupe "Sedmorica mladih" nije bio u JNA zahvaljujući Josipu Brozu, svirali smo stalno na njegovim zabavama, a toliko nas je cenio da nas je pozvao na večeru uoči odlaska na operaciju noge U Sovjetskom Savezu smo prodali više od milion ploča, na tim turnejama smo zarađivali toliko da smo mogli da kupimo po stan Debitovao pesmom "Oj Zoro, oj Zorule" na svadbi na Zvezdari Udvarajući se devojci pao i slomio nogu

Gotovo da nema generacije koja nije čula za Jovu Radovanovića. I danas ovaj 70-godišnjak pleni šarmom i duhovitošću baš kao što je nekad žario i palio sa "Sedmoricom mladih".

Bio je popularan u celoj Evropi, a svirajući klarinet, flautu i saksofon u bendu živeo je kao car. "Sedmorica mladih" punih 15 godina važili su za jedan od četiri najbolja evropska šou ansambala. Kada su prestali sa turnejama, usidrili su se na RTS gde su snimili šou-programe "Sedam plus sedam", "Cirkus Sedam mladih" i "Budite uz nas".

- Još kao klinac sam bio vrlo muzikalan i voleo sam da budem na mestima gde se sviralo i pevalo. Inače sam iz muzičke porodice. Moj stariji brat i ja smo se profesionalno bavili muzikom, mlađi brat je svirao frulu, a sestra pevala. Otac je svirao žičane instrumente, od njega je sve krenulo i to mi je u genima. Nismo bili imućni jer je samo otac radio i mogao sam samo da sanjam o muzičkoj karijeri. U mom komšiluku je stanovao jedan imućni Rom koji je imao klavir.

Družio sam se sa njegovom decom, a on je meni dozvolio da čačkam po klaviru. Tada sam sebe video kao muzičara. Na Zvezdari, gde sam se rodio, moja kuća je bila poslednja, a posle nje kukuruzi. Sećam se da smo kao klinci pušili i da se ne bi osetio duvan odemo u baštu i pojedemo luk.

Dođem kući, a majka bi mi odmah rekla: "Opet si pušio." Dobro sam igrao fudbal, bio sam član školske reprezentacije. U blizini je osnovano sportsko društvo Partizan 22 koje je moj pokojni otac zvao Sokolana. Voleo sam gimnastiku. Odlazio sam u školsku dvoranu da vežbam.

To je za mene bio sport kojim se boriš sam protiv sebe, moraš da budeš bolji od sebe. Gimnastičko umeće mi je bio adut u osvajanju devojaka. Jednom sam to radio na kaldrmi, pao sam i slomio nogu. Posle toga mesec dana sam bio u gipsu. Do 14. godine sam vežbao i osvajao nagrade.
 

Šansa života

Priznaje da nije bio dobar đak, ali je pevao u horu, bio u dramskoj sekciji i svirao frulu na priredbama.

- Frula mi je odredila život. Bio sam na nekoj svadbi u komšiluku i muzičari su svirali pesmu "Oj Zoro, oj Zorule". Drugarima sam rekao da bih znao da odsviram tu pesmu, ali nemam na čemu. Skoknuli su do pijace i kupili mi najjeftiniju frulu. Nisu mogli da veruju kada sam je odsvirao.
 

U Beogradu su početkom 70-ih godina bile popularne igranke na kojima su uglavnom svirali diksilend ansambli od sedam muzičara. Kada je grupa "7 mladih" uveliko svirala Jova je bio đak muzičke škole koji je lepio njihove postere.

- Do tada sam bio član grupe "Veseli Bendža", u to vreme veoma popularne. Igranke su se održavale u salama Tehnološkog i Mašinskog fakulteta i na Kalemegdanu. Devojke su volele muzičare, ali ja sam bio stidljiv. Srećom, one su trčale za mnom. Prekretnica u mom profesionalnom životu bio poziv članova "7 mladih" da zamenim njihovog klarinetistu koji je otišao u vojsku. Posle toga nam se otvorila mogućnost da gostujemo na Zapadu, gde smo ostali 15 godina. Svidelo nam se kako se tamo radi i zauzeli mesto koje nam je i pripadalo. Tako su radili dok nisu počeli da zasnivaju porodice.

- Mirnu luku smo našli u svojoj zemlji i počeli da snimamo šou-programe za jugoslovensku televiziju, tadašnji TV Beograd. Jovan Ristić je sve pokrenuo. Da bi se napravila serija, snimili smo probni program, kojim je Ristić bio oduševljen. Snimili smo četiri, pa na kraju 20 epizoda. Bile su to emsije "Budite uz nas", "Cirkus 7 mladih", pa serija sa "Kolibrima", gde sam glumio sa Đuzom Stoiljkovićem. Sećam se da smo se Đuza i ja preslišavali i kažemo jednom dečaku dođe da ponovimo tekst zajedno. A on će nama: "To se vas dvojica preslišavajte, ja znam napamet." I sad kad odem u inostranstvo, ljudi mi pominju tu seriju i kažu da bi voleli da postoji još takvih emicija za decu.

U vreme kada je počinjao karijeru, slava je dolazila postepeno jer nije bilo televizije. "Sedmorica mladih" su svirala muziku koja nije imala široku popularnost.

Bum u Nemačkoj

- Danas uđeš na "Farmu" ili u kuću "Velikog brata" i posle toga si zvezda. U moje vreme se popularnost brusila, tesala, krčkala... Mojim dolaskom u grupu počelo je interesovanje za šou-program jer sam ja bio šoumen. U početku su ostali članovi prihvatili moje gegove s rezervom, ali kad smo otišli van zemlje, publika je poludela za nama. Jer oni nisu tražili samo muziku, već i šalu. S tom novom šemom smo otišli u Nemačku i taj naš prvenac je bio bum. Tada sam izvodio neku pantomimu ribolovca i oni su nas prozvali "fišermen". Obraćali smo im se na nemačkom i bili smo jedinstveni. Oni su imali tehniku, svetla, ali nisu imali taj humor.

Baš su gostovali u Nemačkoj kada im je u jugoslovenskoj ambasadi uručen dokument koji je stigao iz Titovog kabineta da su oslobođeni vojske.

- Niko iz ansambla nije bio u JNA. Zato nismo mogli, ni hteli, ni smeli da odbijemo nijedan maršalov poziv da zabavljamo njegove goste, političare i državnike na zabavama koje je priređivao za njih. Preraslo je to u neku vrstu prijateljstva, Tito je bio veseo i komunikativan čovek, svirao je klavir i voleo muziku, posebno crnačke duhovne pesme. Trebalo je da krenemo sa njim i na njegovu poznatu turneju po svetu, ali su nas sprečili ugovoreni nastupi po zemljama zapadne Evrope. Toliko nas je cenio da nas je pozvao u svoju rezidenciju na večeru dan pre odlaska na operaciju noge. Na toj večeri bili su prisutni samo generali, njegova porodica i mi.

"Sedmorica mladih" su samo u Sovjetskom Savezu prodali više od milion ploča. Kad bi se spojili svi njihovi nastupi, u SSSR su bili tri i po godine. Te turneje su bile nezaboravne.

- To je bila sredina gde nisi mogao da popiješ njihovu kafu, vladao je strogi komunizam. Čim bismo kročili na aerodrom, policija bi nas sprovela do hotela i stalno smo bili pod pratnjom, ali Rusi su nas prosto obožavali. Bili smo srećni što idemo tamo jer smo zarađivali honorare od kojih smo mogli da kupimo po stan. Držali smo dva-tri koncerta dnevno, a ja sam bio organizator svega. Između dva koncerta smo imali pauzu od pola sata. Mora sam da imam tri sakoa, tri para pantalona, jer bih se za tren oznojio. Nije bilo lako da igram, plešem, izigravam glupog Avgusta, a posle toga treba da sviram nežnu melodiju, a ja nemam daha. Sve sam mogao.