Smederevac: Kako sam izbegao štanglu

U restoranu "Sarajevo" u Beču okupili su se Srbi sa porodicama da dočekaju Novu 1984. godinu. Bilo je veselo, goste su zabavljali narodni orkestar i pevač Dragan Pantić Smederevac. Ali, u restoran je pred ponoć upala grupa Albanaca naoružana noževima i gvozdenim štanglama. Nasrnuli su na goste koji su se mašili za flaše i stolice. Nastala je tuča, vriska, zapomaganje...

- Srbi su branili žene i decu, krv je lila na sve strane, bio je to pakao. Bio sam mlad i nekako uspevao da se odbranim od nasilnika koji su štanglama nasrtali na mene, ali sam i kukao: "Moj živote, životiću"! Uspeo sam da se izvučem bez batina krijući se ispod stola, ali je kasnije kompozitor Ruždija Krupa sročio stihove, a Sveta Tomić muziku za istoimenu pesmu koju sam snimio i koja je postala i ostala hit, moja lična karta - priča Dragan Pantić dok sedimo u njegovoj velikoj kući u selu Drugovac, nadomak Smedereva.

Dragan Pantić je na estradi prisutan više od četiri decenije, snimio je 20 albuma, zabavljao naše iseljenike širom belog sveta, kaže da je kosmopolita, ali da svoje rodno selo nikad ne bi napustio.

Ako je pravilo da je prvi album početak estradne karijere nekog pevača, onda je Dragan Pantić suviše dugo čekao da ga snimi. Kaže da je ozbiljno počeo da peva 1968, a da je prvi album snimio tek 20 godina kasnije. U jednom restoranu ga je 1998. čuo jedan od urednika PGP-a Mića Đorđević.

- Mića me je pitao: "Mali, šta si ti do sada snimio?" Rekao sam: "Snimio sam nekoliko puta pluća, jednom kičmu kada sam se ušinuo, a imam i snimak povređene noge." Nasmejao se i rekao mi da dođem sutradan u PGP. Miša Mijatović je ubrzo komponovao za mene pesmu "Teško nama bez nas dvoje", sa kojom sam kao mlada nada PGP-a nastupio te godine na "Festivalu Ilidža". Posle toga PGP mi je objavio album, a Mića je kumovao mom nadimku, Smederevac. Bio sam srećan, ali nisam padao u nesvest, bila je to samo overa mog estradnog rada - kaže poznati pevač.

Pevač sa dva džepa

Tri puta je gostovao u Južnoj Africi, u Johanezburgu, pevao našim iseljenicima, kojih u ovom afričkim gradu ima više od 20.000 i žive u mešovitim brakovima, pa sebe još nazivaju Jugosloveni.

- U Johanezburgu su razlike drastične, na jednoj strani su prelepe građevine, hoteli, vile, a na drugoj naselja siromašnih koji žive u kontejnerima. Lomio sam se da li da odem da ispratim utakmice naših fudbalera, ali sam odustao iako u Johanezburgu imam mnogo dobrih prijatelja koji sigurno nisu propustili da bodre naše momke. Poznajem sebe, stalno ludujem, na putovanjima obavezno svratim u neki dobar kazino. Igram blek-džek i okušavam sreću na mašinama - kaže veselo Smederevac.

Za njega kolege kažu da ima dva džepa, dublji i plići. Jedan je za veće, drugi za manje novčanice.

O svojim putovanjima i gostovanjima širom Evrope, Amerike i Australije naš sagovornik bi, kako kaže, mogao da napiše knjigu debelu kao telefonski imenik. Ali Srbije nigde u svetu nema, ni srpskih običaja, svadbi, slava, prela i posela...

- Kalio sam se na tim veseljima, pevao i lumpovao i danas volim takve tezge. Bilo je i čudnih situacija. Nikada neću zaboraviti svadbu u Selevcu, gde je familija Stojić ženila sina. Spremali smo se da krenemo po mladu, u dvorištu harmonikaš svira kolo, samo bije... Najednom muk, izađem iz šatre i saznam da je mladoženjina baba u kolu umrla, dobila je infarkt. Bilo mi je žao, ali sam pomislio i ništa od tezge i para. Međutim, sutradan su babu sahranili, a prekosutra se veselje nastavilo, svadba nije mogla da se odloži. Mladoženja i mlada su uzdisali, ali i govorili: "Baba je volela veselje, pokoj joj duši" seća se Smederevac.

I baš zato nikada ne bi otišao iz svog sela Drugovac da živi negde drugde. Počeo je da peva u Drugovcu i tu će i ostati. Kaže, tako mu se 'oće!

Sin mi je Srbin i Amerikanac

Dragan Pantić Smederevac se dva puta ženio, ima dva sina, Vladana (29) iz prvog braka, i Radomira (9) sa drugom suprugom Zoricom. Radomir se rodio u Americi, tačnije u San Francisku, kada su Pantići bili tamo u poseti prijateljima Vesni i Iliji Šupici.

- Radomir sada ima američko i srpsko državljanstvo, a biće i moj muzički naslednik. Moj Rade je učenik niže muzičke škole u Smederevu, odlično svira harmoniku i ako samo obradi moje hit pesme živeće k'o bubreg u loju. Ali, ako bude poželeo da ode u Ameriku i tamo se školuje, zaposli i oženi, podržaću ga - veli Smederevac.

Stric iz Australije

- Prilikom prvog boravka u Australiji odlučio sam da potražim svog strica za koga sam znao da živi negde u Sidneju i koga decenijama nisam video. A, to je u Australiji lako, svaka im čast kako su to regulisali. Otišao sam prvo u hotel, a onda u najbližu poštu, dao stričeve podatke i u roku od pet minuta sam dobio njegovu adresu. Eh, kakav je to susret bio, za smejanje i plakanje! Opet, prilikom drugog boravka u Australiji mene je pronašao brat od tetke Franko Vasilija, koji živi u Brizbejnu. Pevao sam na jednoj zabavi, kad eto ti jednog momka, pita me da li ga prepoznajem. Izgrlismo se tu i izljubismo! Ima, brate, familije Pantić po celom svetu, a tek će se proširiti kad moj Radomir odraste i krene za Ameriku i u beli svet - veli Dragan Pantić i dodaje da ni on neće mirovati dok ga grlo služi i noge drže, jer naroda je mnogo, a Smederevac je jedan!

Folklor iz Smedereva

Dragan Pantić je uspeo da ostvari svoj san, da napravi u Festival narodnog stvaralaštva u Smederevu.
- Moju ideju podržali su čelni ljudi ovog grada, tako da je prošle godine, u okviru manifestacije "Smederevska jesen", održan prvi Festival za očuvanje narodne pesme, kola i folklora pod nazivom "Smederevo, grade od starina". Ove godine, krenućemo da osvajamo Evropu, u zemlje i gradove gde žive naši ljudi da ih podsetimo na domovinu i prelepe igre i pesme koje mogu da se vide i čuju samo u Srbiji.