Bane Mojićević: Košarkaš sa glasom slavuja
Prva sezona muzičkog takmičenja Zvezde Granda 2004. godine iznedrila je mnoge mlade pevače, među kojima je i Branislav Bane Mojićević, u to vreme 17-godišnji učenik gimnazije iz Čačka. Iako je u to vreme bio veliki košarkaški talenat i neko kome se smešila sjajna sportska karijera, Bane je odlučio da se okuša i u takmičenju iz koga je izašao kao pobednik. Važi za jednog od najtalentovanijih, ali i najsmernijih pevača, koga krasi fenomenalan glas.
Iako je pobedio u, po mnogima, najboljoj sezoni Zvezda Granda, Bane je u vrh popularnosti dospeo kada se prikazao u dugom svetlu, u takmičenju Tvoje lice zvuči poznato. I iz ovog takmičenja je izašao kao pobednik, a oduševio je svoje mnogobrojne fanove, čak i one koji ne slušaju vrstu muzike kojom se bavi. Još se pamte njegove imitacije Lepe Brene, Zdravka Čolića, Tome Zdravkovića, Dina Merlina i mnogih drugih.
Vukovac u školi
- Rođen sam 20. avgusta 1986. godine u Kraljevu. Sticajem okolnosti na svet sam došao u tom gradu, inače sam iz Čačka gde sam i odrastao. Do 18. godine sam živeo u Čačku, dok se nisam preselio u Beograd. Palo mi je to teško kao i svaka neka veća promena u životu. Vremenom se navikneš na nove okolnosti u životu. Za detinjstvo i odrastanje me vežu divne uspomene. Prvi školski dani, društvo iz kraja, KK Borac, raspusti na selu kod bake i dede, mnogo lepih trenutaka koje zauvek nosim u srcu. Mislim da smo imali mnogo lepše i bezbrižnije detinjstvo nego današnji klinci. Mnogo više smo se družili, igrali neke skroz jednostavne igre i od jutra do mraka provodili vreme napolju. Već kao mali sam iskazao sklonost prema muzici, pevanju, igranju, sviranju i imitaciji. Mnogo sam voleo da lupam u nameštaj i sve predmete koji bi mi došli pod ruku glumeći tako bubnjara.
- Rane školske dane obeležila je najdraža igra klikera. Školskih dana se ne sećam detaljno, umetnost i sport su mi bili glavna ljubav. Osnovnu školu sam završio kao "Vukovac", sa svim pohvalama, dok sam se u gimnaziji posvetio košarci, pa kasnije pevanju i učenje mi je bilo na trećem mestu. Odrastao sam sa roditeljima i malo starijom sestrom. Nisam bio problematično dete sklono nekim izrazitim nestašlucima. Maštao sam prvo o sportskoj karijeri, ali se kasnije javila želja da se što pre osamostalim, odrastem i postanem svoj čovek.
Ništa bez rada
- Današnju muzičku scenu ne pratim, iskreno nemam vremena za to, iako se bavim muzikom uopšte nisam upućen u trenutne estradne tokove i u to šta se dešava, šta se snima. Izuzetak su, naravno, kvalitetne numere koje svakako nađu put do svih nas koji ih cenimo. Verujem da nije dovoljno da se samo neko rodi pod srećnom zvezdom, već da za uspeh treba trud. Nijedan dar i talenat ne mogu da se ostvare bez velikog rada. A ako još voliš to što radiš, onda si pobednik.
- Sklonost ka pevanju je uvek postojala, ali sticaj raznih okolnosti je uslovio da tek sa nekih 15-16 godina odlučim da iskoristim svoj pevački talenat. Što se tiče košarke, to je bila i ostala velika strast, bio sam član veoma talentovane generacije tada najbolje u državi u svom uzrastu, ali me je put odveo u drugom pravcu i evo me sada tu.
Sjajan defanzivac
- Što se tiče košarke, još kao mali sam je zavoleo. Pripadam generaciji koja je odrastala uz našu košarkašku reprezentaciju tih devedesetih godina i radovala se njihovim uspesima i medaljama. Igrali smo basket ispred zgrade, pa čak i u vreme bombardovanja nismo ispuštali loptu iz ruku i odvajali od terena. Inače, 2001. godina je bila posebna za našu generaciju KK Borac Čačak. U finalu smo igrali protiv favorizovanog Partizana. Imali smo tremu jer bili smo deca, ali na početku prve utakmice shvatili smo da možemo da se nosimo sa njima. Verovali smo u sebe i okitili se zlatom. Bili smo jako talentovana generacija, odlično smo se slagali i razumeli između sebe. Više od polovine tih momaka se profesionalno bavila ili još bavi košarkom, neki kao što su Tadija Dragićević i Uroš Tripković su ostvarili zapažene internecionalne karijere. Zanimljivo je da sam bio proglašen za najboljeg odbrambenog igrača završnog turnira. Za mene je imalo neku posebnu čar da se fokusiram na čuvanje najboljih protivničkih igrača i testiram sebe da li mogu da uspem da ga zaustavim. Dobro mi je išlo, igrao sam za tim i rezultati su došli. Mislim da sam bio dobar defanzivac i jedan od najboljih u mojoj generaciji. Uvek mi je bila inspiracija da čuvam boljeg igrača od sebe i da zatvaram prostor u reketu. Međutim, vrlo brzo sam loptu zamenio mikrofonom, tako da se nisam ostvario kao senior. Međutim, nikada nisam zažalio zbog toga, naprotiv.
Tim za društvene mreže
- Društvene mreže su jako bitan medij današnjice, koliko vidim skoro da su zastupljene koliko i televizija. Upućen sam u njih, ali ne koristim ih konstantno, što zbog manjka vremena, što zbog činjenice da nisam neki ljubitelj istih. Naravno, zbog prirode posla kao i neminovnosti koje diktira tržište imam naloge i stranice na svim bitnijim mrežama, ali ih moj tim uređuje za mene i više sam usredsređen na svoj posao.
- Manje-više svi znaju da sam pobednik prve sezone takmičenja Zvezde Granda i upravo tu sam započeo svoju karijeru kao sedamnaestogodišnjak. Slučajno sam naišao na TV reklamu o takmičenju, a na audiciju sam otišao bez znanja roditelja koji su bili protiv toga jer su brinuli za moju budućnost. Rizikovao sam na vlastitu odgovornost, tako sam bio odlučio! Posle nekoliko godina su se i roditelji pomirili sa tom činjenicom. Nisam slušao ničije savete, a život mi je izgledao 180 stepeni drugačije nego do tada. Sve se brzo odigralo i iz rutina običnog gimnazijalca postao sam "zvezda" generacije. Odjednom, svi su znali za mene, krenula su snimanja, turneje, bukvalno zajednički život sa drugim takmičarima i našim mentorima. Bio je to jedan sasvim zanimljiv i poučan period života. Bilo je svega, i lepih i manje lepih situacija i koliko god da je bio lep osećaj biti pobednik. Moja najveća pobeda je to što sam jednim dobrim delom uspeo da sačuvam sebe jer sam se držao podalje od javnog života, po strani. Dozirao sam svoje pojavljivanje u javnosti i medijima i mislim da sam dobro uradio. U međuvremenu, odnosno od učešća u Zvezdama Granda do sada mnogo toga se izdešavalo, mnogo lepih trenutaka. Ljubav najveća, dvoje dece i nekoliko sitnih poslovnih uspeha.
- Što se tiče imitacija, priznajem da često imitiram. To me oraspoloži i zabavno je. Širok je spektar likova, nemam omiljeni. To je trenutak inspiracije. U takmičenju Tvoje lice zvuči poznato bilo je vrlo naporno, iscrpljujuće, ali inspirativno i uzbudljivo. Najzahtevnija imitacija mi je bila Končita Vurst, a najdraža imitacija Dina Merlina koja se još pamti i priča se o njoj. Bilo je ukupno 12 imitacija, svaka potpuno različita od prethodne. Svaka maska je zahtevala izvesno vreme da sa napravi, kao i uvežbavanje koreografije i pevanja. U svaki nastup je uloženo mnogo truda i energije. To je jedno od najlepših i najpozitivnijih iskustava koje sam imao posle deset godina na estradi. Svakako sam zadovoljan što sam sebi otvorio neke nove sfere i što sam otkrio mnogo toga o meni. Zahvaljujući učešću u ovoj humanitarnoj emisiji i takmičenju pobedio sam neke nove strahove. Inače, Zvezde Granda i Tvoje lice zvuči poznato su takmičenja koja ne mogu da se porede. Potpuno su drugačije emocije, ali i smisao takmičenja. Tvoje lice zvuči poznato je humanitarnog karaktera i akcenat je na pomoći ljudima. Nikad ne očekujem previše i uvek dajem maksimum, a to mi se vraća na najlepši način. Pošto nije postojala mogućnost da se novac podeli, odlučio sam da ga uplatim u fond Budi human.
Život na točkovima
- Kada govorimo u popularnosti, to je nešto što ima svoju cenu, ali ja je nikada nisam gledao na neki poseban način i nije me usporavala, još manje promenila. Živim na točkovima između četiri države bivše Jugoslavije, ali formalno mi je adresa stanovanja već dugi niz godina u Beogradu. Nisam ljubitelj velikog grada, volim mir i tišinu, ali zbog karijere i svih drugih pogodnosti koje Beograd ima za porodicu odlučio sam da tu živim. Na pravim neke mnogo dalekosežne planove, jer kažu da to nije najbolja opcija. U tom slučaju planovi se teže ostvare, pa radije idem korak po korak, ali svakako bi to bilo neko idealno okruženje u starosti. Samo da bi se to ostvarilo, za početak moram više da se posvetim gitari koju sam zbog manjka vremena za vežbanje prethodnih meseci ostavio po strani.
Podšrka porodice
- Moja najveća podrška mi je porodica, supruga Milica i moja deca Maša i Radoš. Mnogo radim tako da ne uspevam koliko želim da uskladim poslovne i privatne obaveze. Ali kada se čovek dobro organizuje, sve može da se postigne. Volim dobru hranu, rakiju i vino, svoju porodicu i dobru knjigu. Trudim se svom snagom da se oduprem svemu lošem što estrada nosi. Imam porodicu iza sebe i vodim sasvim normalan život. Uvek sam se radovao jednostavnim stvarima. Volim jednostavne ljude i ne tražim niti očekujem mnogo od života.
- Podgorica i Crna Gora su moj drugi dom. Neću da preteram ako kažem da sam možda nekoliko godina života ukupno proveo tamo. Kumovi, prijatelji, draga mesta i priroda su ono što me stalno vuče da se vraćam. Što se tiče posla, Crna Gora je za mene oduvek bila jedna od glavnih baza, tamo nastupam na desetine puta godišnje. Svadbe, praznici, razna slavlja i rođendani u Crnoj Gori su nešto što me obeležava trajno i verovatno najbolja preporuka. Uvek sam se rado odazivao na pozive prijatelja da im svojim gostovanjem ulepšam njihove posebne datume. Svadbe i dalje radim, doduše manje nego ranije, okrenut sam nekim drugim prioritetima što se tiče nastupa, ali svakako sam uvek dostupan za to. Posla uvek ima, nekad manje, nekad mnogo više, zavisno od sezone. Trenutno radim na novim projektima, album je finalizovan ove godine tokom koje sam izbacio pet novih pesama koje su sasvim dobro prihvaćene od publike u regionu.
- Što se tiče dijaspore, imamo i to u planu. Čekamo kvalitetnu ponudu i za taj vid saradnje, a dotad smo svake nedelje na relaciji Srbija -Crna Gora - Bosna i Hercegovina -Hrvatska. Trenutno je najveći izazov proboj na hrvatsko tržište gde smo prethodnih meseci imali nekoliko jako posećenih nastupa o kojima se dugo pričalo i pre i posle, a nove i nešto starije pesme su veoma dobro prošle kod hrvatske publike. Za mene je bilo posebno iznenađenje kad sam shvatio da svi pevaju i znaju nove stvari kao što su "Grme trube" i "Ne ide vino bez harmonike". Svakako, novi izazovi su preda mnom, mojom ekipom i bendom. Biće ovo jedan nadasve zanimljiv i nadam se produktivan period.
