Šeki: Zamalo me zazidali u temelj
U svojoj karijeri doživeo je svašta, ali Šeki Turković ipak najbolje pamti kako je na početku uspona noću pevao, a danju mešao malter, pa ga jednom kolege građevinci umalo nisu zazidali u temelj dok je kradomice spavao na gradilištu.
Na stranicama svih dnevnih novina u Sarajevu početkom 90-ih godina osvanula je vest da je poznati pevač Šeki Turković silovao a zatim opljačkao R. M. (18), prodavačicu jedne poslastičarnice. U isto vreme sarajevska policija započela je potragu za pevačem. U saradnji sa beogradskim SUP-om, islednici su ga pronašli u studiju PGP RTS gde je završavao snimanje svog novog albuma. Šeki je priveden na informativni razgovor, a kada je čuo razlog i pomislio šta će mu se dogoditi ako ne dokaže da je nevin, kosa mu se digla na glavi.
Odoh ja u Ameriku
|
"Bio sam gotovo na vrhuncu karijere, moja pesma "Pogledaj me jednom nežno" bila je tada hit u velikoj Jugoslaviji. U magnovenju sam shvatio da plaćam cenu slave, da se neko poigrao sa mojim imenom. Islednici su me rešetali pitanjima gde sam bio toga dana, koji auto vozim, da li poznajem R. M, jesam li osuđivan?..
Objasnio sam im da sam tog dana imao koncert u Kraljevu, da ne vozim "reno 18" već "tojotu-koronu", i da R. M. čiju su mi sliku pokazali u životu nisam sreo. Na kraju sam saznao da se neki tip koji liči na mene predstavio R. M. kao Šeki Turković. Devojka je bila moj fan, obožavala je moje pesme, poverovala je da sam to stvarno ja i prihvatila poziv za vožnju automobilom.
Tip je odvezao izvan grada, maltretirao je, a onda joj oteo zlatan nakit. Naravno, imao sam alibi, ali i mnogo problema kada se ista vest da sam siledžija pojavila i u beogradskim novinama i tabloidima. Telefon mi se usijao, pozivali su me prijatelji i rodbina da čuju šta se dogodilo, svima sam morao da objašnjavam da je u pitanju lažno predstavljanje, da nisam ni luk jeo ni luk mirisao", počinje Šeki priču o onoj tamnijoj strani estrade. Mogao je igrom slučaja da zaglavi u zatvoru isto kao što je igrom slučaja počeo da peva.
Džombast put
Ko je kome ukrao pesmu
|
Šerif Turković je rođen u 27. novembra u selu Krnja Jela, nadomak Sjenice. Detinjstvo i mladost proveo je na selu, slušao je narodnu muziku, ali mu na pamet nije padalo da postane pevač. Šekijeva porodica preselila se 1973. godine u Novi Pazar, a on je 1976. sa bratom od strica Munidom Turkovićem krenuo trbuhom za kruhom u Beograd.
"Brat i ja smo se zaposlili u GP "Hidrotehnika" kao građevinci, rintali smo, delili sobu u samačkom hotelu i noću obilazili beogradske kafane i restorane. Moj Munid kao da je bio vizionar, voleo je narodne pesme, kupovao ploče i terao me da učim da pevam, govorio mi je da imam fantastičan glas i da će biti prilike da me neko čuje i pomogne mi da postanem estradna zvezda. Nisam verovao u čuda... Jednog dana sam sa Munidom i društvom svratio u restoran "Smederevo" kod Cvetkove pijace.
Atmosfera je bila fantastična, pa sam sa orkestrom otpevao dve-tri pesme. Čuo me je tadašnji sekretar udruženja "Melos" i upitao: "Mali, gde ti pevaš?" Odgovorio sam: "Nigde!" Rekao mi je da dođem u "Melos" na audiciju, i da ne poverujete, dobio sam diplomu KV pevača i člansku kartu udruženja! Mislio sam da je u pitanju neka prevara, ali već za neki dan poznati harmonikaš Dobrivoje Tanasijević ponudio mi je da pevam sa njegovim orkestrom u elitnom beogradskom restoranu "Tri golubice". Prihvatio sam, već prve noći sam napravio ršum, za noć zaradio mesečnu platu koju sam imao u "Hidrotehnici". Eto, tako sam počeo!"
Šeki se smeje dok priča kako je noću pevao, a danju mešao malter, kako ga kolege građevinci umalo nisu zazidali u temelj dok je kradomice spavao na gradilištu.
"Odlučio sam da se manem ćoravog posla, dao sam otkaz u firmi i postao kafanski pevač - profesionalac. Naravno, do slave je put džombast. Srpskom estradom su tada carovali Safet Isović, Nedeljko Bilkić, Lepa Lukić, Šaban Šaulić... Nije bilo lako snimiti ploču ni sa džakom para, jer tada pare nisu vrtele gde burgija neće. Morao si da budeš izuzetno talentovan da bi snimio ploču. U restoranu "Šumatovac" sam upoznao harmonikaša i kompozitora Mikija Mitrovića i zahvaljujući njemu snimio za "Diskos" iz Aleksandrovca debi singlicu sa pesmama "Noćas oboje smo budni" i "Ostani i posle mene". Posle toga sam upoznao čuvenog kompozitora Radomira Mitrovića Barajevca i opet za "Diskos" snimio i prvi album "Dok sam te voleo".
Šekiju se otima uzdah, pali cigaretu na cigaretu, priznaje da je od snimljenih albuma i pesama očekivao slavu preko noći, ali "Diskos" nije mnogo ulagao u reklamu, pa je morao da čeka pravi udarni album i pesme koje razbijaju.
Šah i komponovanje
"U restoranu "Šumatovac" sreo sam legendu Budimira - Bucu Jovanovića, koji je tada važio za hitmejkera. Voleo je harmoniku i komponovanje, a bio je i zaluđeni šahista. Rekao mi je: "Znam da pevaš odlično, ali umeš li da igraš šah?" Na sreću umeo sam, kao radnik u "Hidrotehnici" i stanar u samačkom hotelu povazdan sam igao šah, bio prilično dobar igrač. Buca me je odmah isprobao, odrao sam ga, odveo me je u svoju porodičnu kuću na Banovom brdu u kojoj je živeo sa ocem i majkom. Nastavili smo da igramo, nije mi dozvolio da se vratim u hotel, preselio sam se kod njega.
Maestro je počeo da mi sprema pesme za album, da me muzički školuje, ali šah smo igrali danonoćno. Na kraju sam shvatio da ne smem da ga stalno pobeđujem, ponekada bi se stvarno naljutio kada bi izgubio partiju, njegovo komponovanje pesama se oteglo. Tada sam se setio one izreke engleskog kralja Ričarda III, "Dajem kraljevstvo za konja", pa sam Buci redovno počeo da dajem damu za konja i gubio šahovske partije. Buca je procvetao, završio mi je album "Ostanimo prijatelji" koji je objavio PGP RTS i sa kojim sam počeo da skidam zvezde. Pesme sa tog nosača zvuka "Spomenar" i "Krčmo stara" postale su hitovi. Sa Bucom sam uradio četiri albuma, od mene je napravio zvezdu, izgradio mi stil, da nije umro 1987. godine zasigurno bi napravio od mene i mega zvezdu" seća se Šeki.
Šeki Turković dugo nije snimio album, ali kaže da nikada nije išao "grlom u jagode" i da na 23 nosača zvuka ima dovoljno pesama da od njih živi još stotinak godina.
Unuk preko kompjutera
|