Miša Mijatović: Sa Divcem harao Kraljevom

Da nije postao vrstan muzičar žario bi i palio na fudbalskim terenima. Da nije harmonike, mogao bi da bira fudbalski tim koji će da vodi. Za njega kažu da živi dva života, da note nosi u glavi a buba-maru u nogama. Šefa Narodnog orkestra RTS-a Mišu Mijatovića (51), jednog od najboljih srpskih harmonikaša i kompozitora, ne treba posebno predstavljati. Pravi ljubitelji narodne muzike u otadžbini, ali i dijaspori, dobro znaju da se o njega otimaju najpoznatije estradne zvezde. Pravi je narodnjački hitmejker.

"Muzikom sam počeo da se bavim još u detinjstvu, od devete godine i harmonika mi je oduvek bila velika ljubav. Rođen sam u Guberevcu, selu između Kraljeva i Kragujevca. To je gružanski kraj, gde se neguje prava srpska, šumadijska pesma, na kojoj sam i ja odrastao. Nižu muzičku školu sam završio u Nišu, a zatim sam upisao Muzičku akademiju u Beogradu i dogurao samo do druge godine.

Povukla me je estrada, jer sam već tada pratio poznate zvezde na koncertima i u studiju. Roditelji su mi bili siromašni, pa nisu imali ništa protiv da se bavim muzikom, jer je to tada bio unosan posao. Međutim, teško je bilo doći do harmonike. Prvu harmoniku mi je kupio stariji brat. 15 godina počeo sam da zarađujem i nekako sam izgurao. Nikada ne zaboravljam i uvek ističem gde sam počeo. Uz sav moj talenat u mom slučaju i sreća je odigrala važnu ulogu, jer sam se našao u pravo vreme na pravom mestu", priča Miša Mijatović.

Podstanar sa Borom Dugićem

Umetnik je sada već davne 1977. došao u Beograd, kada je preko noći postao zvezda.

"U Beograd sam se doselio sa Borom Dugićem i on je već više do dve decenije moj prijatelj i saradnik. Kada smo stigli u prestonicu, on iz Kragujevca, ja iz Kraljeva, sedam godina smo delili iznajmljenu sobu kao podstanari. Kasnije smo zajedno obišli Evropu, nekoliko puta bili u Rusiji, ni tada se nismo razdvajali. Bora je sjajan čovek i umetnik. O svemu smo imali zajedničke teme, samo ne o sportu i fudbalu, jer je to za njega tabu tema, gubljenje vremena. To su dani za pamćenje.

Zatim je usledila saradnja sa Bokijem Miloševićem, Aleksandrom Šišićem, Draganom Aleksandrićem. Oni su bili stariji, bolji i uspešniji muzičari u to vreme od mene i teško je bilo ući u tu gardu. Ali, svojom upornošću i radom uspeo sam i zauzeo svoje mesto pod muzičkim nebom. Učio sam od njih, a i moji prvi nastupi u srednjoj školi su mi bili od velike koristi. Imao sam praksu i stekao rutinu. Pre dolaska u Beograd, 1974. osvojio sam nagradu "Prva harmonika".

Mijatović kaže da mu se život promenio kada je sa 17 godina snimio prvu ploču sa instrumentalima.

"Veliki sam zaljubljenik u muziku, ali i u fudbal. Bila je to borba u meni, za šta da se opredelim. Igrao sam uporedo fudbal, ali je pobedila muzika. Međutim, nisam se odricao lopte. Bio sam član estradne fudbalske reprezentacije Jugoslavije i na stotine utakmica sam odigrao. Ipak, ne mogu da opišem radost kada sam video svoju prvu ploču u izlogu. Prekretnica u mojoj karijeri desila se 1977. kada sam upoznao kompozitora Predraga Vukovića Vukasa, sa kojim sam počeo da radim. To su mi bili dragoceni trenuci i zahvaljujući njemu stigao sam u studio, gde sam snimao albume Nade Topčagić, Aleksandra - Ace Ilića. Vukas je bio urednik u PGP RTS i veliki kompozitor i odigrao je presudnu ulogu u mojoj karijeri. Osamdesetih i devedesetih godina ploče su se prodavale u milionskim tiražima. Mi narodnjaci smo zgrtali silne pare."

U vreme dok je svirao po restoranima u Kraljevu, sprijateljio se sa tada mlađanim Vladom , koji je igrao košarku u Slogi.

"Bili smo zvezde kraljevačke štrafte. Vlade je karijeru nastavio u Americi, ali smo svakog leta odmor provodili u Kraljevu. On voli društvo i muziku, bili smo prave noćobdije, kretali bismo uveče u život sa društvom i rastajali se ujutru. I sada je tako. Gde god da se sretnemo pronađemo neko mesto gde ima muzike i zaginemo do zore. A ja se vadim pesnički, kažem: Ko je krivac, ako nije Divac".

Miša je radio sa brojnim estradnim zvezdama domaće scene, ali izdvaja saradnju sa Miroslavom Ilićem.

" Sa Miroslavom radim više od 30 godina. Prisutan sam na svim njegovim pločama i na svim koncertima kao šef orkestra. Njega smatram najvećom zvezdom na ovim prostorima i brendom srpske muzike, jer je malo pevača koji su punih 30 godina zvezde. da je popularniji nego ikad. Posebno me impresionira to što je na njegovim koncertima mlada publika. rađujem i sa Dobrivojem Topalovićem, Marinkom Rokvićem, Radišom Uroševićem, Harisom Džinovićem, Snežanom Đurišić, Vesnom Zmijanac, Zoricom Brunclik, Jelenom Broćić, Svetlanom - Cecom Ražnatović, Mirom Škorić... svima njima imam više prijateljski odnos nego profesionalni.

Tokom svoje karijere sam se trudio i kao autor i kao urednik da očuvam našu narodnu muziku. Posebno se ponosim serijalnim izdanjem "Zapisano u vremenu", gde sam okupio sve velike srpske pevače u trostruki opus. Tu su, recimo, Cicvarić, Carevac, Radojka Živković, Cune, Tozovac, Lepa Lukić... Oprobao sam se i u zabavnoj muzici na festivalima."

Sinovi ostvarili san

Ovaj umetnik je snimio 1.200 pesama i 30 instrumentala. "Teško mi je da izdvojim najdražu, ali, ako baš moram da izdvojim, to su "Pričaj mi pričaj", "Imena mi mog", koje peva Snežana Đurišić, zatim "Manastirska vrata", "Niz vene mi tiho tečeš", Mire Škorić. Onda "Nek mi bude zadnja čaša", od Harisa Džinovića, "Muke moje", Zorice Brunclik, "Ej suzo moja", "Tebi za ljubav", Radiše Uroševića, "Svađalice moja mala", Marinka Rokvića."

Zahvaljujući svom poslu obišao je ceo svet. "Prateći naše najpoznatije estradne zvezde, obišao sam Evropu. Zahvaljujući harmonici i komponovanju mogu za sebe da kažem da sam uspeo u životu. Muzika je moja životna preokupacija, ali ponekad pomislim da li bih uspeo i kao fudbaler. Igrao sam fudbal poluprofesionalno u FK Miločajac u Kraljevu, bio jedan od boljih centarfora, tražili su me neki poznatiji timovi iz prve lige, ali me je harmonika začarala. Životna želja mi je bila da igram u Zvezdi ili Partizanu, reprezentaciji. U detinjstvu sam sanjao kako igram na velikom stadionu. Moji sinovi Miodrag i Aleksandar ispunili su moj san o sportskoj karijeri. Obojica su vrsni fudbaleri. Miodrag je igrao fudbal u Americi, u Sent Luisu, gde studira menadžment, a Aleksandar igra u OFK Beogradu."