Osećam se kao krastavac na pijaci

Želeo bi da bude Petar Pan čitavog života, da ostane dečak, da život uvek posmatra sa te strane. Rođen u Kruševcu četvrtog četvrtog 1972. godine, dao bi, kaže, lični oglas sledeće sadržine: "Prosečno lep, prosečno pametan, prosečno visok, natprosečno budalast".

A ima za sobom više od 50 premijera, više od 50 sinhronizacija posle kastinga sa američkim predstavnicima za Diznijeve likove, producentski posao i na filmu i na televiziji, uloge u predstavama "Let iznad kukavičjeg gnezda", "Ne igraj na Engleze", "Maratonci trče počasni krug", kao i poznanstvo, čak prijateljstvo sa predsednikom države.

Marko Živić

 

U horoskopu Ovan, sa podznakom Bik, talentovan i harizmatičan, neuništivog duha, smeje se i šali kad priča o sebi i dok drugi plaču.

"Bio sam u Kanadi. Na Nijagarinim vodopadima sam shvatio koliko smo mali i beznačajni u odnosu na tu ogromnu snagu. Jedan slap koji teče hiljadama godina ima više priča nego jedna ljudska duša. Kako je tužno što mi u životu nemamo ni toliko vremena ni toliko snage."

Kad mu je Radoš Bajić obećao ulogu u "Selo gori, a baba se češlja", honorar je odmah pred kamerama udvostručio, pa utrostručio da bi ga dao u dobrotvorne srhe.
 

"Radoš se nije javio. Očekujem poruku. Nedavno su me u jednom klubu zamolili da puštam muziku u pola jedan noću. Rekao sam hoću, ali moram da znam zašto. Uradio sam to zbog moje devojke, koja je vrlo kategorična, inače je ekonomista po struci. Prikupili smo 15.000 dinara za dečicu. Od tog novca ću im kupiti i odneti poklone."
 

Na 59. rođendan Pozorišta na Terazijama Dragan Vujić Vujke je dobio godišnju nagradu, ali ju je posvetio Marku Živiću:

"U ime svih nas šaljem poruku Đenki Đavolu da se što pre vrati u naše redove čim mu to zdravlje bude dozvoljavalo." Marko se vratio. Uspešno je operisan. Kada je nedavno dobio nagradu "Ćuran" za mušku ulogu poklonio ju je najboljoj studentkinji Pedagoške akademije iz Jagodine.
Plakao na klupi

"Trenutno sam u inspirativnoj vezi i zanimljivoj i mirnoj luci. Moja devojka je po karakteru potpuno suprotna od mene, ona je kao jedna velika voda koja umiruje i u koju ubacim sve svoje talase, tako da zasad plivam u mirnim vodama. Trudim se da svoja raspoloženja svedem u dobru ravan, u tome mi pomažu druženja, ljubav, priroda..."

"Ovo, recimo, nikom nisam rekao, to je baš moja intimna priča. Pre jedno desetak godina, sedeo sam na klupi na Trgu Marksa i Engelsa, danas Nikole Pašića, zaplakao i rekao sebi: Marko, šta ćeš ti sad da radiš u ovom gradu? Završio sam Akademiju, ali nisam imao posla. Sve prođe. Stalno sam tu prolazio kada sam išao na probe u Pozorištu na Terazijama. Kad god prođem pored te klupe, setim se tog očaja. Pored dara, glumcu treba i dosta sreće. Treba da se poklope neke stvari. Stvarno sam imao sreće dosad. Mnogo sam platio, ali svako plati. Mogao sam i da naplaćujem, a i da se ne bavim glumom. Sve to košta. Koštalo me je možda i zdravstveno. Košta mnogo stresova, prijatelja, ljubavi, propuštenih utakmica, neprospavanih noći, košta dosta, ali ništa nema u životu da ne košta."

"Imao sam dilemu da li je gluma moj put i sebi sam najveći kritičar. Vrlo dobro znam šta sam dobro uradio, a šta nisam, šta je moglo bolje, a šta nije. Imao sam mnogo promašaja u životu, mnogo promašenih uloga. Sreća da je broj urađenih poslova bolji. Neke uloge za koje sam mislio da su najbolje, nikada nisu bile zapažene, naročito kad sam bio mlad, a neke su propraćene nagradama. Sve se to negde kompenzuje."

"Kad sam igrao u Kruševačkom pozorištu i bio na studijama u Novom Sadu sa velikim glumcem i mojim velikim prijateljem, možda najvećim, Milošem Samolovim, izračunao sam da smo 28 dana i noći proveli na autoputu Beograd-Kruševac idući na predstave i vraćajući se. Koliko je to kilometara! Sećam se vremena kad sam posle celog dana na Akademiji iz Novog Sada kretao za Kruševac autobusom, putovao četiri sata, bio na večernjoj probi Kruševačkog pozorišta i ujutru u pet se vraćao u Novi Sad."

Prokrstario Evropom

"Moji roditelji su sjajni. Otac je magistar arhitekture, danas u penziji, veoma značajan umetnik u arhitekturi, glavni saradnik čuvenog Bogdana Bogdanovića. Zajedno su radili "Slobodište" u Kruševcu. Moj otac je dobitnik svetskih nagrada iz ekologije, a sada se bavi slikarstvom, što je oduvek želeo."

Porodica Živić je organizovala desetak humanitarnih izložbi slika gde je on prvenstveno, pa i ja, pomogao Domu za nezbrinutu decu u Kruševcu. Mama je radila u "Merimi" kao hemijski inženjer. Uvek je bila umetnička duša. Moja sestra je objavila tri zbirke pesama. Danas živi u Beogradu. Završila je književnost. Radi lekturu i korekturu. Udata je. Može se reći mi smo umetnička porodica.

"Moj otac arhitekta je imao stan od 50 kvadrata u Kruševcu, a sestra i ja smo živeli u jednoj sobi do njenih studija. To je stan pun slika od Mersada Berbera do ne znam koga. Nikad nismo ulagali u kuće i cigle, jer cigla je cigla ma gde bila. Uvek smo dosta putovali. Još kao klinac sa roditeljima sam Evropu prošao uzduž i popreko. Mislim da su uvek bili veoma mudri."

"Moram malo da poradim na stvaranju porodice i mislim da će to vrlo brzo biti. Pera Kralj je jednom rekao da glumci ne traže uloge nego uloge čekaju njih, pa tako verujem da mene ogromna sreća čeka već iza druge raskrsnice. Osećam da mi je to potrebno. Kad čovek ima decu, ona mu potpuno uravnoteže odnos prema drugim stvarima u životu i mislim da je to jako važno i potrebno svakom čoveku. Imam mnogo koleginica koje su, kad su se porodile, postajale fenomenalne glumice, mnogo bolje nego što su bile dok nisu postale majke."

"Sve dođe i prođe. Ono što je neko uradio ostaje. Kad igram predstavu nikog ne zanima da li je Marko umoran i ne treba da ga zanima. Marko ima odgovornost prema svom poslu i prema životu. Marko će dati svoj maksimum. Sticajem okolnosti sam imao zdravstvene probleme i shvatio na koliko besmislenih stvari trošimo vreme. Ima ona čuvena priča kada je mala stenica stala na ćup, otišla na Nojevu barku i rekla - čudi me da je Bog odlučio da čovek bude njegov ljubimac, kad ima nas koji smo mnogo kvalitetniji u životinjskom carstvu. I to je tačno. Mi smo stvarno mezimci Boga. Ne smemo da budemo baš toliko razmaženi."

Podrška Borisa Tadića

"Sve su mi ljubavi bile nesrećne, uglavnom. Shvatio sam da je teško pratiti energiju koja me u mnogim životnim situacijama vodi kroz život. Sad kad sam poznat imam veći problem da me žena shvati i razume. Milion puta pomisle da od njih nešto posebno očekujem. Za mene je posebna ona žena sa kojom mogu da ispričam neku priču, koliko god ona traje. Ima ona stara filozofija: nikad ne pitajte ženu za njenu prošlost, kao što ni žena ne treba da pita muškarca za njegovu budućnost. To je jako dobra krilatica, a ja to kažem na drugom sastanku i onda to možda pravi probleme jer sam vrlo iskren."

"Nikad ne dajem obećanja i nikad ne kopam ni po čijoj prošlosti, niti me to interesuje. Kad me nešto ne zanima, stvarno me ne zanima, kao na primer šta novine sve pišu o meni. Niti pratim blogove na internetu... Fifti-fifti su šanse da vam odmognu kao i da vam pomognu. I ovo je moja istinita priča. Išao sam ulicom. Jedna žena je izašla iz radnje i zamolila me da se potpišem za njenu ćerku. Ušao sam u radnju, potpisao, izašao sam, momak i devojka su prolazili, pa je on prokomentarisao: Evo ga ovaj dosadni Živić."
 

"Kad sam morao zbog bolesti da pauziram, video sam da sam nekim ljudima falio. Drago mi je što je to tako, jer ipak čovek živi kroz sećanje drugih. Manda je jedan od primera. Bilo je mnogo prijatelja koji su uleteli u bolnicu, pitali, zvali, kao što sam siguran da mi je Boris Tadić pružio podršku iz čistih, emotivnih pobuda. To mu nikad neću zaboraviti. Velika je stvar kad imate osećaj da ste važni i potrebni i nekome van svoje porodice. Imao sam strašnu sreću. Ali isto tako mislim da ni moja porodica ni ja nismo zaslužili da tako brzo odem..."