Legende nemaju ni za hleb
Aleksandar Aca Ilić (54) kaže da ga duša boli zbog mnogih koleginica i kolega koji su nekada bili velika imena u svetu muziku, a danas jedva sastavljaju kraj sa krajem. Muče muku sa neplaćenim računima, bore se za golu egzistenciju.
- Mnogo je socijalnih slučajeva na estradi. Ljudi bi se šokirali kada bi saznali istinu o mnogima koji ni za hleb nemaju. A, nekada su bili velike zvezde. Kad vidim ili čujem nekoga od njih, stegne me u grudima, srce mi se cepa. Žive bukvalno na rubu egzistencije. Rado bih rekao njihova imena, ispričao njihove tužne priče, ali to su stvari o kojima se ne govori iz pristojnosti. Nije moje da im stajem na muku. Znam da su neki sami krivi, jer su mislili da će slava večito da traje i da će uvek biti mladi. Kad mu dobro ide, čovek ne shvata da je sve prolazno, da popušta zdravlje, živci, da slabi motivacija. Teško onima koji na vreme nisu mislili, koji nisu obezbedili alternativne izvore prihoda. Doduše, svima nam životi prolaze u uzaludnim nadanjima, praznim obećanjima, čekanju da nam bude bolje - kaže Ilić.
Da li ste vi sebi obezbedili alternativu? Uplaćujete doprinose za penziju?
- Stalno su mi na pameti reči mog pokojnog oca koji je govorio da čovek treba da čuva onda kada ima šta da čuva. Od oca i dede sam učio da budem domaćin, da mislim ne samo na sutra, nego i na prekosutra. Imam kirije od izdavanja nekih nekretnina, uplaćujem životno osiguranje i doprinose za penziju. Neću svojoj porodici i sebi da dozvolim da budemo na rubu. Hoću da jednog dana, kad odem u penziju svojim drugarima i sebi da priuštim da odemo na pečenje i koju čašu vina. Nije život samo dok je čovek u najvećoj snazi, nego i u poznim godinama. Tu etapu života treba dočekati dostojanstveno, a na to se misli na vreme. Da ne bude - da me pita starost gde mi je bila mladost. Neću da budem socijalni slučaj.
Previše je pevača
Pevaju ljudi jer im se peva, ili...?
- Zemlja je u velikoj krizi, sve propada, nema gde da se radi i zaradi. Mladi ljudi su svesni da će im diplome čamiti u fiokama. Hajde onda da pevaju! Dobro, ko peva, zlo ne misli, ali... Imam razumevanja za mlade ljude koji vole muziku, koji imaju volju i želju, ali ipak je previše pevača. A kad je nečega mnogo, cena pada. Jedno je voleti muziku, a drugo je od nje živeti - kaže Ilić.
Mnogi kažu da je narodnjacima odzvonilo...?
- Ne bih se složio. Eto, mojoj Bilji i meni ova godina uopšte nije bila loša. Imali smo toliko posla da nismo stigli da odemo na godišnji odmor. Bez obzira ko šta priča i forsira, mi na terenu vidimo da se narod zasitio ovog novog zvuka. Na svim veseljima, narodnjaci dominiraju. Kad se čovek izmakne iz Beograda, od ovih modernih klubova i splavova, vidi da ljudi traže nešto sasvim drugačije. Velika je Srbija, veliki je region, pa ima mesta za prave narodnjake. Bilja i ja opstajemo, jer se prilagođavamo tržištu. Mora čovek da bude fleksibilan ako hoće da radi. U ovom siromaštvu, samo će pametni opstati, odnosno oni koji znaju gde su. U zemlji u kojoj pola stanovnika peva, pravo je čudo imati posla u kontinuitetu.
Epidemija žalopojki
- Da bi opstao, pevač mora da snima bar dve pesme godišnje. Kao i u svakom biznisu, računica je najvažnija. Za dve pesme, potrebno je bar 10.000 evra. Izdaci su veliki i najviše je onih koji su uzalud bacili pare, jer im se nikad neće vratiti. Ogromna većina njih novih, skupo plaćenih pesama koje nikada ne zaživi. Ali, ne vredi kukati. U ovoj epidemiji žalopojki i lošeg raspoloženja, ja se radujem svakom lepom danu, sitnicama koje život znače i koje smo svi zaboravili. Baš me briga za avione, milione i kamione. Stvari koje ne možeš da promeniš, pusti neka voda nosi.
