Zbog dijaspore nam oteli pasoše

Pevači narodnih pesama braća Andrija i Toma Bajić gostovali su 1969. u Americi. Kada su se vratili u Beograd, u otadžbini je u listu "Večernje novosti" izašao tekst sa naslovom "Ugled za šaku dolara" u kome se režim okomio na braću Bajić, ali i Predraga - Cuneta Gojkovića i Predraga Živkovića Tozovca, srpske pevače koji su u to vreme često zabavljali pesmom naše ljude u tuđini.

"Novosti" su pisale da pevaju po četničkim klubovima, da ih treba žigosati, strpati u kazamat, isprati im mozgove... Ubrzo su Cunetu, Tozovcu i Bajićima oduzeti pasoši, a urednicima radio i TV stanica i direktorima domova kulture širom Jugoslavije poslate su depeše da su ova tri pevača na crnoj listi, da im se zabranjuje da pevaju i da njihove albume treba spaliti na lomači.

Van estradnog ludila

Iako su po mnogima postali estradne zvezde i mogli da žive od honorara i tantijema za snimljene i prodate albume, Andrija i Toma Bajić nikada nisu napustili firme u kojima su radili. Toma agenciju "Putnik", a Andrija preduzeće "Borac". Toma kaže:

"Andrija je pomišljao i predlagao mi da napustimo posao, ali ja nisam dao. Govorio sam mu: Brate, ne zna se šta nosi dan, a šta noć. U firmama u kojima smo radili stekli smo i penziju. Možda je upravo to što smo se družili sa radničkom klasom bilo presudno da nas ne uhvati estradno ludilo, ostali smo čvrsto nogama na zemlji, novac smo trošili da bi stvorili nešto, obezbedili decu, a ne na skupe automobile, provod i bahanalije."

Četiri decenije je prošlo od tada, Bajići su ruku pod ruku sa Cunetom i Tozovcem danas estradne legende. Ali, Andrija i Toma ne mogu da zaborave komunističke okove koje su zaradili kada su bili na vrhuncu karijere.

2Cune se izvukao jer je bio prijatelj sa Dražom Markovićem, izvukao se i Tozovac jer je bio simpatičan Ivanu Stamboliću, a mi nismo imali leđa. Iako smo bili traženi estradni umetnici, bili smo i radnička klasa, ja sam radio kao konstruktor alata u preduzeću "Borac", a Toma je bio šalterski službenik u Agenciji "Putnik". Danima sam odlazio na informativne razgovore u beogradski savezni SUP. Ribao me je, sećam se, islednik Beli Dimitrijević. Tražio je da mu pričam gde pevamo, kome pevamo, da li pevamo po četničkim klubovima, da li na naše koncerte dolaze bradonje sa šajkačama i kokardama?"

"Na kraju je islednik shvatio da Andrija i ja nismo politički obojeni, presavio tabak i bacio ga u korpu za otpatke. Pasoše smo dobili posle osam meseci, ali muzički urednici radio i TV stanica su i dalje zazirali od nas. Sada mogu da kažem da smo Andrija i ja, uprkos milionskim tiražima, dugo ostali pevači srpskih pesama koji su se najmanje pojavljivali u TV emisijama i na režimskim priredbama."

Spavanje u magacinu

Andrija priznaje da Tomi i njemu nije bilo nimalo lako da rade od šest do dva u firmi, a onda pakuju putne torbe i otputuju da pevaju na nekoj priredbi ili koncertu u Bosni, Slavoniji ili Makedoniji. A dešavalo se to gotovo svakodnevno.

"I sada čuvam jednu veliku mapu Jugoslavije gde sam zaokruživao mesta gde smo gostovali. Mapa se crni. Stvarno je bilo teško. Vraćali smo se noću sa gostovanja, odspavali sat-dva, pa na posao. Imao sam sreću da me drugari sa posla kriju u jednom magacinu, zaključavali su me da bih odspavao još nekoliko sati ako smo toga dana putovali negde dalje. Bez njihove podrške ne bih izdržao estradnu avanturu u koju sam se upustio sa Tomom", veli Andrija.

Toma se smeje. Kaže da mu se ponekad učini da je i danas tako jer pojedine uredničke fotelje radio i TV stanica gužvaju isti ljudi. Ni u snu nisu pomislili da će zbog svirke i pesme imati posla sa policijom, da ih politika nikada nije interesovala, a da ih je muzika začarala još dok su nosili kratke pantalone.

"Andrija i ja rođeni smo i odrasli u selu Jabučje kod Lajkovca, u siromašnoj, težačkoj porodici. Muziku smo zavoleli kao deca. Ujak Rajko je na jednom vašaru 1944. kupio frulu. Učili smo da sviramo narodne pesme na toj fruli, svađali se oko instrumenta. Sećam se da smo se zavlačili u jedno ogromno drveno bure za rakiju i svirali, ječalo je da nas je čulo celo selo, komšije su dolazile da nas slušaju. Kada smo završili školu i zaposlili se u Beogradu, postali smo članovi KUD-a "Đoka Pavlović" i KUD "Gradimir Mihajlović", svirali u orkestrima frule i dvojnice, pevali, igrali, zabavljali se. U firmama u kojima smo radili dobro smo zarađivali, muzika je bila samo zabava", priča Toma.

A tad im je palo na pamet da napišu četiri momačke pesme i ponude Miletu Uroševiću. Ali, odmah su naleteli na zid. Mile je odbio: "Ne bih ja da eksperimentišem, nastavite vi da komponujete, manite se ćoravog pevačkog posla." Nisu se predali. Zakucali su na vrata predstavništva zagrebačkog "Jugotona" u Beogradu. "Jugoton" je rešio da snimi singlicu.

"Otišli smo u Zagreb. Miloradu Gavriloviću, uredniku "Jugotona", naše pesme su se neobično dopale, rekao je da prosto mirišu na selo, uveo nas je u studio i izdejstvovao da tiraž bude 10.000 ploča što je za početnike bio presedan u toj muzičkoj kući. Vratili smo se u Beograd, pesme su počele da se emituju na radio stanicama, čekali smo reakciju. Jednoga dana Andrija me je nazvao telefonom i rekao mi: "Brate, propali smo, Obrad i Dragomir će dobiti otkaz u "Jugotonu" zbog nas." Ali, neka vam to Andrija ispriča" smeje se Toma.

Andrija se seća da ga je tog pozvao telefonom Dragomir Ristić i samo što nije plakao.
"Žalio se da ga muzičari i kritičari pozivaju telefonom da ga priupitaju ko su mu ta braća Bajić, da je napravio životnu grešku što je dozvolio da se takve "seljačke" pesme snime, neki dužebrižnici su ga čak i obavestili da je "Jugoton" povukao sve singlice iz muzičkih prodavnice jer su škart i šund. Toma i ja posle toga danima nismo mogli da jedemo ni spavamo. A onda je usledio drugi šok. Opet me je pozvao telefonom Ristić i rekao mi: "Andrija, hoćete li ti i Toma meni i Obradu da platite jedan gala ručak? Upravo su mi iz "Jugotona" javili da je ceo tiraž vaših ploča rasprodat i da štampaju novi od 50.000. Postali ste, bre, "Jugotonovi" ekskluzivci!"

Svojevremeno je u Jugoslaviji neko započeo žestoku kampanju protiv šunda u muzici, albumi mnogih poznatih pevača su oporezovani. Na jednoj konferenciji na tu temu, održanoj u beogradskom Domu sindikata, Milan Gavrilović, jedan od čelnih ljudi "Jugotona", rekao je: "Gospodo, ne z šta vi smatrate za šund, ali od novca prodatih albuma Ivice Šerfezija, Slavka Perovića i braće Bajić koje vi pokušavate da svrstate u tu kategoriju, "Jugoton" je napravio novu fabriku."