"Zaobilazim staru kuću u Prištini"
Peđa Medenica (35) ne krija da ga sve što se događa u vezi sa svetinjama na Kosovu i Metohiji, posebno posle preporuke Uneska za prijem Kosova u članstvo ove organizacije, direktno pogađa jer je rođen i odrastao u Prištini.
- Svaka priča na tu temu mene i te kako dira u srce. Osetljiv sam po tom pitanju i trudim se da ne govorim o tome i ne iznosim svoj stav javno. U krajnjoj liniji nebitna je moja reč, pogotovo što sam nemoćan da bilo šta promenim. Ali, verujte, bolan mi je i svaki odlazak na Kosovo, a kad sam u Prištini nikada ne idem da vidim našu staru kuću, niti mogu da prođem našom starom ulicom. Kosovo je u mom srcu i biće tu zauvek. Urezao sam u svojoj duši i sećanje samo uspomene koje su bile lepe. Želim da tako pamtim svoje detinjstvo, mladost i vreme provedeno u Prištini i na Kosovu - setno kaže Medenica, koji se posle NATO bombardovanja preselio u Bačku Palanku, gde i danas živi sa suprugom.
Bez protekcije
Ima li šanse da zapevate neku pesmu Slavka Stefanovića, koga poznajete još iz vremena kada ste obojica živeli u Prištini?
- Slavkoni je izuzetan čovek i odličan kompozitor, bila bi mi čast da snimim njegovu pesmu. Pričali smo nas dvojica o tome, ali još ništa nismo preduzeli da se to i realizuje. Jedino što ja do sada nisam snimio nijednu numeru koju nisam sam napisao. I ne tražim nikakvu protekciju, platio bih kompoziciju kao i svi ostali, to se podrazumeva.
Da li ste pesme "Tužna balada" i "Kad tonem" pisali namenski za Sašu Matića i njegov nedavno objavljeni CD?
- Nas dvojica lepo sarađujemo već godinama i pomenute numere sam uradio baš za njega. Doduše, bilo je to još pre godinu i po dana, kada mi je Sale rekao da prikuplja pesme za album. Dopale su mu se i drago mi je da ih je uvrstio na novi album. "Tužna balada" jeste balada, ali je ipak urađena na jedan drugačiji način.
Jeste li ugovorili novogodišnji angažman? Hoćete li i vi poput mnogih vaših kolega jadikovati ako zbog krize budete morali da spustite honorar?
- Imam nekoliko ponuda, ali još nisam odlučio. Iskren da budem, ne znam koliko drugi pevači traže, ni koliko dobijaju, niti me zanimaju tuđi honorari. Gledam sebe i svoja posla. Ako lokal gde pevam može da primi hiljadu-dve ljudi, onda mogu da tražim više nego ako je kapacitet sale 300-400 posetilaca. I naravno, mora da postoji interesovanje za moju svirku. Uvek sam bio maksimalno fleksibilan i imao razumevanja za sve ono što se dešava, nikada nisam bio gladan velikih para.
Kum nije dugme
- Numeru "Čisto da znaš" čuvao sam za sebe, a obećao sam kumu Enveru Mavriću Endžiju da ću snimiti i spot, što sam i uradio. Kum nije dugme, a i data reč se mora poštovati. Jedino što sam malo nasekirao reditelja Gorana Šljivića. Naime, on je sve pripremio u Beogradu i dogovorio se sa ljudima na nekoliko lokacija, a ja sam dan pred snimanje rekao da sve otkaže i dođe sa ekipom kod mene u Bačku Palanku. To je moj teren, pa smo iskorostili jednu tamošnju lepu kafanu. I super je sve ispalo, ja sam zadovoljan.
Šta treba uraditi da muzička scena bude kvalitetnija?
- U pravu su oni koji žale što nema više dobrih festivala, ali svaka čast i Grandu i Pinku što su uspeli da organizuju svoje manifestacije. Mnogi kažu da su poslednjih godina autori podbacili, ponestalo im inspiracije, ne nude više dobre pesme. I to je tačno, velika je hiperprodukcija, mnogo pevača, snimaju se brojne pesme, orgomna je gužva, pa nije lako opstati. Što bi naš narod rekao - mala bara, a puno krokodila. Nisam pametan šta treba preduzeti da bi bilo bolje. Ipak, smatram da dobre pesme moraju da isplivaju kad-tad. Neke iz cuga nađu put do slušalaca, a nekima je potrebno i po nekoliko godina.