Pevala sam Kastru: “Ide Tito preko Romanije“

Gimnazijski drugovi su je prijavili na takmičenje u Radio Skoplju, glasom je osvojila celu Jugoslaviju, a prelomnim trenutkom u karijeri smatra ponudu da zaigra Koštanu u beogradskom Narodnom pozorištu. Usnija Redžepova ne pamti koliko je puta nastupala pred Josipom Brozom i njegovim gostima, ali kaže da nikad neće da zaboravi veče na Brionima 1977. godine.

Usnija Redžepova (64) važi za nekrunisanu kraljicu južnjačkog melosa i gotovo da nema veselja a da se na njemu ne zapevaju pesme koje je ona proslavila "Niška banja", "Kazuj krčmo, džerimo", "Živote moj", "Samo pesma zna", "Rasule se kose moje".... Kod publike i kritike ostala je zapamćena kao najbolja i najdugovečnija Koštana na sceni Narodnog pozorišta. Popularnost je u takozvanoj velikoj Jugoslaviji. Nesuđeni je prevodilac za arapski jezik.

"Rođena sam u najsiromašnijem delu Skoplja. Bilo nas je šestoro dece, a moj otac Jašar je bio veliki veseljak i boem. U kući se stalno pevalo. Uvek sam bila povučena i po strani gledala šta moji ukućani rade. Zato se otac kasnije čudio kako sam se odlučila da budem pevačica. Mama Sabrija je bila ledena osoba, ali je zato nam je otac nadoknađivao ljubav. Stalno je nas decu vodio na razne svadbe i veselja, ali bio je u šoku kada me je video na TV ekranu baš zbog moje stidljivosti. Posle je bio ponosan na mene. Lepo je pevao i lepo plakao. Bio je pravi šmeker, voleo je da se doteruje, licka. Poznat je bio po tome i što je još stavljao miris u cipele. To je bilo posebno značajno jer je u to vreme bio običaj da se pred vratima kuće izuva obuća. Od njega sam dobila prvi miris "Pokošeno seno". Sećam se da bi se uvek rasplakao kad se zanese pesmom. Veliki emotivac. U poslednje vreme, kad god ostanem sama i počnem da pevam, i ja se rasplačem. Sve sam povukla na njega", priseća se Usnija Redžepova.

Studentski dani u Beogradu

Iako nije smišljeno gradila karijeru, Usnija traje već skoro četiri decenije. Sad je, kaže, srećnija nego ikada jer je uspela zahvaljujući svom glasu i - sudbinskoj harizmi.

"Počela sam da pevam u školi između časova. Na jedno takmičenje su me prijavili drugari iz odeljenja. Dobila sam drugu nagradu Radija Skoplja, kao
stohiljaditi pretplatnik, a pod pokroviteljstvom Radio Beograda. Zahvaljujući tome došla sam u kontakt sa Kočom Petrovskim, u to vreme vrlo poznatim muzičkim urednikom i harmonikašem. On je stvorio "Makedonsko devojče", koje se i dan-danas peva. Uradila sam neke snimke na Radio Skoplju. Uprkos tome, najveća želja mi je bila da završim školovanje", priča Usnija.

"Tada su se emitovali neki indijski filmovi, pa je mene kao pravu Vodoliju privlačila ta mistika Istoka. Ni sama ne znam otkud mi hrabrost da studiram arapski i književnost. Moji su bili isuviše siromašni za studije u Beogradu. Tako sam prihvatila ponudu Vaska Đorleva iz Strumice da nastupam sa njegovim ansamblom i zaradim neke pare. Pitao me je da li bih volela da idem na turneju po Sloveniji i Hrvatskoj. Prihvatila sam, to se odužilo na četiri-pet godina i tada mi je izašla prva singlica sa četiri pesme. "Đulo, Đulo" se i sad peva. Sa tom pesmom pojavila sam se na TV Zagreb i odmah je nastalo veliko interesovanje za mene. Međutim, i tada sam pevanje shvatala kao prolaznu fazu u svom životu."

Studije na Filološkom fakultetu u Beogradu upisala je 1969. i živela u studentskom domu.

"Bilo nas je devet u sobi, što ilegalki, što nas koje smo imale pravo na dom. Sve smo delili, i hranu i odeću. Ona koja se prva spremala za izlazak bila je i najlepše obučena. Bio je to jedan od najlepših perioda mog života. Žao mi je zbog mojih roditelja što nisam stekla diplomu. U to vreme je Raskilijeva, poznata makedonska pevačica, pozvala na turneju po Australiji. Išli su i orkestar Branka Milenova i Anđelka Govedarović. Posle smo otišli u Ameriku. Kada sam se vratila sa tih turneja, nastavila sam studije."

Zaboravila na predstavu

Na festivalu na Ilidži debitovala je 1971. Shvatila je da nije moguće da nastavi studije jer ju je estrada uzela pod svoje. Prelomni trenutak u njenoj karijeri bila je ponuda da igra Koštanu.

"Kad je Narodno pozorište u Beogradu ostalo bez glumice koja je do tada igrala Koštanu, krenula je i potera za mnom. Preko mojih roditelja uspeli su da dođu do mene i čim sam zapevala, dobila sam ulogu. Premijera je bila 1973, a predstava se igrala gotovo 26 godina. Ima jedna anegdota vezana i za Koštanu i to mi je najluđe što mi se desilo u toku karijere. Stanovala sam u blizini Narodnog pozorišta. Jednog dana sam se probudila s uverenjem da te večeri nema predstave. Negde oko 18 sati otišla sam do Knez Mihailove ulice, ali nešto mi se nije dalo da uživam u razgledanju izloga. Izašla sam na Vasinu ulicu i videla gužvu ispred pozorišta. Pomislila sam da je na programu verovatno neka dobra predstava. Napravila sam još jedan krug i vratila sa kući. Kada sam preslušavala poruke na sekretarici, shvatila sam da se i te večeri davala "Koštana". Predstava je bila otkazana, publika se vratila kući. To sebi nikad neću moći da oprostim. Plakala sam kao malo dete."

Kultna ličnost i simbol države u to vreme bio je Josip Broz.

"Nikada nisam brojala koliko sam puta nastupala pred Titom i njegovim gostima. Pevala sam i pred Brežnjevom i pred Kastrom. Za nastup pred tadašnjim kubanskim predsednikom, pre 33 godine, od Zadra do Briona vozili su me helikopterom i to je za mene bilo najlepše putovanje u životu. U ogromnoj sali gosti su sedeli za stolom u obliku slova "P", a na drugom kraju bili su muzičari iz vojnog orkestra i mi pevači. Kad je došao red na mene da pevam, došla sam do pola sale. Onda mi je Tito jednog trenutka pokazao prstom da priđem bliže. To je inače bio njegov običaj da neposredno komunicira s ljudima. Pokazala sam gestovima da mi je kratak kabl. Titu nije bilo teško da uzme svoju stolicu i sa njom dođe do mene. Za njim su pošli i Kastro i Jovanka i sve druge važne zvanice. Imala sam jednu fotografiju na kojoj pevam, a oni kao đačići u klupama sede ispred mene. Za sve nas je to bilo nezaboravno veče. Namučili smo članove obezbeđenja i protokola koji su morali da jurcaju i da pred važne zvanice ponovo postavljaju stolove s konjakom, kafom, priborom za pušenje. Na kraju te večeri Fidel je tražio da mu pevam "Ide Tito preko Romanije", što je bila njegova omiljena pesma."

Sudbinski susret

Usnija ima i veliku podršku supruga Svetomira Šešića Šeleta, nekadašnjeg muzičkog urednika Prvog programa Radio Beograda. Upoznali su se na putu za Majnc, gde se održavao Radio-festival podunavskih zemalja. On je svirao harmoniku u orkestru Radeta Radančevića. U kolima su sve vreme pevali pesmu "Viva, viva la muzika". Skroman, vredan, energičan student Muzičke akademije kome je ostao još diplomski ispit, osvojio je tada temperamentnu makedonsku lepoticu.

"Posle povratka u Beograd nastavili smo da se družimo. Rodila se i ljubav. Šele se nije udvarao. Ne ume on da se udvara. Zabavljali smo se pet godina sve dok mu nisam postavila ultimatum: ili venčanje, ili prekidamo svako druženje. Dosadilo mi je da posle svakog nastupa vučem kese s garderobom kako bih prespavala kod njega. Venčali smo se bez mnogo pompe krajem 1978. Privukla me je njegova iskrenost i to što je uvek bio uz mene. Ko zna šta bi bilo od mene da ga nije bilo. Šele me je sačuvao od svih loših strana estrade. Jedine obaveze su mi bile da dobro otpevam i lepo izgledam. Zato tokom karijere uopšte nisam imala loših iskustava. Uvek je sa mnom, nikada nigde nisam išla sama na nastup. Kasnije je imao svoj orkestar koji me je pratio na svim koncertima. Važno je što sam uvažila to njegovo znanje i slušala ga i verovala mu. Dozvolila sam da brine o meni. E, tu sam bila mudra i pametna..."