Mladi pevači rano pobolevaju
Rade Jorović (61) često odlazi na koncerte svojih kolega, ali nikako da se odvaži i sam organizuje nešto slično.
- Bio sam na nastupima kolega u Centru Sava i Beogradskoj areni, sve je to lepo, razmišljam i ja o solističkom koncertu, ali bih ga najradije održao u Domu sindikata. Jer, ja sam sam dugogodišnji sindikalac, koji se bori za svoja prava, a i vezan sam za tu dvoranu. Odatle je započela moja karijera, za mene se čulo posle Hit parade 1982. godine kada smo kao nade PGP RTS nastupili Lepa Brena sa Slatkim grehom i ja. I danas se sećam ovacija kojima sam dočekan pevajući pesmu "Selo moje lepše od Pariza". Danas kao da je postala moda da se održi koncert u Beogradu, pa možda se i ja osmelim na taj korak ove godine, pa da probam - kaže Jorović.
Zlatne ruke
- Mnogo toga u mojoj kući sam uradio, popravio ili napravio sa svojih deset prstiju. Ja volim da radim i ne stidim se nijednog časnog posla. Kažu da imam zlatne ruke za stolarske poslove. U mom dvorištu su kolica za cveće, koja sam napravio za moju ženu Ivanku. Slična sam poklonio i voditeljki Lei Kiš-Jokić. I znam da je u dvorištu njenog doma, video sam iz auta kad sam prolazio pokraj njene kuće. Tu je Suzana Jovanović, ali kod nje nisam proveravao, ima opasnog muža, onog Sašu Popovića. I kod Vere Matović sam pomagao oko nekih radova u njenoj kući dok je živela na Banjici.
Zašto ste rekli da vam je žao mladih pevača?
- Svaki čas čitam i čujem da neko od njih ima zdravstvenih problema. Rano su počeli da pobolevaju i da im pucaju glasne žice. Tek su kročili na estradu, a već moraju na operacije glasnica. Očigledno su se preforsirali, i fizički i psihički, što nikako ne valja. Tome bi moralo da se stane na put. Na estradi je slično kao u sportu, mora da se neguje nacija da bismo dobili zdravu i dobru decu. Nije važno da se stvore zvezde pošto poto, koje gledaju samo koliko će da zarade. Ne razumem ni te roditelje, koji ulaže u karijeru svoje dece, guraju ih, očekuju da preko noći postanu popularni i dobro plaćeni. Razočaran sam u te pevače, koji bi sve sad i odmah. U moje vreme trudili smo se da pokažemo kvalitet, ispečemo zanat, i što je najbitnije - da uživamo u onome čime se bavimo. Verujte, nismo pevali samo zbog para. Jeste da smo radili i zarađivali, ali pevali smo sa zadovoljstvom što ja i danas radim. Možda živim skromnije u odnosu na neke moje kolege, ali sa radošću i dalje odlazim na nastupe. Zato mi je žao mladih kolega, koji bi tek trebalo da se dokažu, a već se susreću sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Ne treba juriti samo za novcem, jer to može mnogo skupo da košta, izgubi se više nego što se zaradi. U toj jurnjavi izgubila se i kvalitetna pesma, a samim tim i kvalitet publike.
Gostujete u Srbiji, po regionu, imate nastupe u dijaspori svuda osim preko okeana. Ne zovu vas ili ne želite da idete?
- Tokom karijere bio sam dva puta u Kanadi, jednom u Americi i četiri puta u Australiji. Bilo je uspešno i manje uspešno. Ali, ja ne volim te duge letove avionom, za mene je odlazak u Skandinaviju maksimalna razdaljina koju prelazim. E, sad, kada bi mi ponudili pozamašan honorar, možda bih i stavio prst na čelo, pa razmislio da li da krećem na dalek put. Što reče jedan moj kolega organizatorima kada je došao u Australiju - nisam vam naplatio svoj angažman, nego strah koji sam pretrpeo dok sam putovao. Naslušao sam se od kolega raznih mračnih priča, koje ne želim na svojoj koži da iskusim.
Neka čudna muzika
Koliko se u dijaspori neguju tradicija i običaji?
- U brojnim klubovima po dijaspori nekada se tome pridavala velika pažnja, vodilo se računa o programu, izvođačima, ali danas se pod izgovorom da omladina voli nešto drugo pušta neka čudna muzika. Onda silni pevači vođeni time, snimaju takve pesme, sve na isti kalup, a bez veze. To su puste priče, traže se neka opravdanja, a deca znaju da prepoznaju šta vredi i ne treba im servirati i određivati ukus nekim pomodarstvom i nametanjem - smatra Jorović.
