Dođe mi da išamaram neke na estradi

Snežanu Đurišić (53) godinama bije glas da joj je teško oteti mikrofon. Pojedine njene koleginice ozbiljno joj to zameraju i pričaju kako im otima posao.

"Priča da od mene niko ne može da dođe do mikrofona "ne pije vodu". Sve moje kolege odlično znaju zašto na nekim veseljima najduže i najviše pevam - zato što gazde i domaćini mene najviše traže. Šta ja tu mogu? Pevam kako pevam, znam mnogo pesama, pevam i tuđe hitove. Oni koji me iz pakosti i ljubomore ogovaraju poručujem da je bolje da se bace na učenje pesama", kaže Snežana.

Da li je tačno, kao što se priča na estradi, da vi i "vaš klan" svima otimate posao?

"Sitnim dušama bi bilo bolje da se posvete dokazivanju! Imam sjajne saradnike i ljude sa kojima volim da radim. To su Zvonko zvani Menadžer koji radi u Austriji, Dragan Kojić Keba, Zorica Brunclik, Beki Bekić, Verica Šerifović, Šaban Šaulić, Ljuba Aličić, Miša Mijatović, Miroslav Ilić, Radiša Urošević... Sa njima mi je super, mi smo ekipa koja i na poslu funkcionišemo familijarno. Kako se odmaknem od njih, shvatim koliko smo mentalno zdraviji od drugih na estradi."

Koliko vas pogađaju ogovaranja kolega?
"Ružno je to, većina je prodala dušu đavolu. Mnogo je onih koji su obuzeti mržnjom, besom, ljubomorom, pakošću... Ljudi ne shvataju da takva osećanja truju dušu. Ko ne može sam da se izbori sa tim osećanjima, postoje psiholozi, pa izvol'te kod njih po pomoć! Ne mogu više da slušam priče kako me neko gura. Niko ne može mene da nametne nekom gazdi ako on neće da me angažuje. Volim da pevam, od toga živim, ali nikoga ne mogu da nateram da me sluša."

Da li ste čuli da vas se pojedine koleginice plaše?
"Drago mi je da me se plaše. Lakše mi je tako. Pokušavala sam da budem drugar i prijatelj sa svima, ali ne vredi. Neki ljudi to zloupotrebljavaju i daju sebi za pravo da zlurado komentarišu "pečene" i "prepečene" poput mene. Takve ljude ne želim u svojoj blizini."

Da li ste nekada bili u iskušenju da neke na estradi išamarate?
"Dođe mi, nego šta, kao što verovatno i mnogima dođe da mene išamaraju!"

Kako ste uspeli da posle tri decenije na estradi sačuvate živce?
"Sačuvala živce?! Pa, ja živce uopšte nemam. To što publika ne vidi da sam bez živaca je druga priča. Kada zapevam pred publikom, proradi mi savest i odgovornost, nije publika dužna da trpi to što nemam živce. Ja sam profesionalac, poslu se dajem onako kako trebe. Za sve to je zaslužno vojničko vaspitanje koje sam dobila u kući od oca koji je bio vojno lice."