"Žena mi je ko britka sablja"

Miroslav Ilić (63) decenijema je važio za najžešćeg kritičara estrade. Bez trunke zadrške javno je govorio o svim lošim stranama posla, a sve u želji da se popravi stanje na muzičkoj sceni. Posebno je bio žestok kada su u pitanju muzička takmičenja, a onda je sve iznenadio kad je seo u stolicu žirija Pinkovih zvezda.

Gledam svoja posla: Miroslav Ilić

 

- Vi bar dobro znate koliko sam godinama pričao, ponavljao, upozoravao, molio kolege da se uzmu u pamet. Godinama nisam menjao pristup, sve za dobrobit svih nas i u korist zanata. Ne mogu, brate, više! Priznajem da sam se umorio. Ako nije vredelo sve to što sam do sada pričao, onda do vraga! Znači da nemam podršku da se nešto promeni, popravi, pokrene. Vidim ja i dalje sve dobro, imam svoje mišljenje, stavove, ali dosta mi je. Gledam svoja posla, trčim svojom stazom i pazim na svoju kondiciju - iskren je Miroslav.

Šta vam je rekla supruga Gordana kada ste joj saopštili da ste prihvatili da budete član žirija?
- Došao kući i kazao joj da učestvujem u Pinkovim zvezdama, a ona mi je rekla: "E, baš si govno!" Svašta je još rekla. Ali, kako odmiče koja subota ima sve manje primedbi. Plaši se da nešto ne zabrljam. A, ako ona posle emisije kaže: "Dobri ste, dobri ste" to je ravno čudu. Od toga nema većeg priznanja na svetu. Gordana je oštra kao britka sablja.

A šta vam kažu obični ljudi na ulici ili pijaci? Da li vas hvale ili kritikuju?
- Ima raznih komentara. Najviše volim pijacu, jer su tamo dobrodušni ljudi koji gledaju kako da prežive. Pričamo o tome šta je i kako rodilo, kakve su cene... Pričamo o onome što ih muči, a ja njihovu muku dobro znam jer je moja krv seljačka. A na ulici, po radnjama u koje ulazim ljudi me svakako gledaju. Mene najviše zabavljaju oni koji pogledom kažu da nisam njihov favorit. Pa, samo magarac sebi može da uvrti u glavu da ga svi vole, a ja ne spadam u tu vrstu magaraca. Registrujem te koji me ne vole, ali ne reagujem.

Čini se da se poslednjih godina vraćaju dobri, stari hitovi...?
- Uveliko se vrti ta prča, slušaju se stare pesme od Tozovca, Tome Zdravkovića, Šabanove, moje... I ova deca u takmičenjima ih pevaju, ali me to ne ohrabruje. Kad ih posle takmičenja neko uvuče u studio, opet snimaju ono - trange-frange. Pun pogodak bi bio kada bi se kompozitori ohrabrili i odabrali drugi put, umesto ovog kojim idu. Ne moraju oni da preslikavaju to što smo mi radili. Dovoljno je da iskoriste temelje i jedino bi to bilo pravo ohrabrenje za opstanak folka koji je primeren našoj genetici.