Srbin, doktor za harmoniku

Beograđanin Saša Kušević već četvrt veka živi i radi u Čikagu. Od malih nogu zavoleo je harmoniku i muziku, a poziv da gostuje u jednom restoranu u Australiji odveo ga je prvo u ovu zemlju, a zatim i u Ameriku. Osim što zabavlja kako zemljake, tako i Amerikance po restoranima, Kušević ima radnju za popravku harmonika, a zanat je izučio kod najboljeg majstora harmonike po kome je i dobila ime Guerini. Saša često dolazi u Srbiju, nedavno je boravio u rodnom gradu, a sve više razmišlja da se vrati u otadžbinu, jer priznaje da oseća sve jaču nostalgiju.

Sa princom Aleksandrom, sinom i mitropolitom Kristoforom iz Amerike

 

- Od malih nogu zaljubljen sam u muziku, ali i harmoniku. Uporedo sa običnom školom, pohađao sam muzičku. Roditelji nisu bili protiv toga da pohađam i muzičku školu. Majka Marija je radila 30 godina u Domu omladine i ona mi je i davala najveću podršku. Otac Predrag je radio u SIV-u kao oficir u obezbeđenju i bio je protiv toga da mi muzika bude profesija. Njegova želja je bila da završim višu kriminalističku školu u Zemunu, pa da me zaposli.

Sa suprugom Bebom, Acom Ilićem i Biljom Jevtić, Suzana Mančić

Pošto je majka bila upornija, njena reč je presudila. Prvu harmoniku su mi kupili roditelji, a učio sam da sviram od Dragana Vasića i Ljubiše Pavkovića.

Već sa 15 godina sam ozbiljnije počeo da sviram. Šansu mi davali Branimir Đokić, recimo u emisijama "Selo veselo" na Radio Beogradu, a svirao sam i u KUD "Abrašević". I to mi je bilo odlična prilika da se probijem.

Posle sam počeo i da pevušim. Od 1982. godine sam sa Rokerima s Moravu svirao harmoniku i pratio pevače na koncertima i polako ulazio u pevačke vode na nagovor kolega - priča 53-godišnji Saša Kušević.

Prva ploča

Poziv iz Australije da dođe na tri meseca i svira po restoranima je bila prilika koja se ne propušta. Iako nije planirao da ostane u ovoj zemlji, ljubav prema ženi koju je tom prilikom upoznao je bila jača i dovoljna da ostane.

- Nisam planirao da ostanem, a kamoli da se ženim. Upoznao sam moju Bebu i zaljubio se i počeli smo da se zabavljamo. Vratio sam se sa orkestrom u Beograd, a naša veza je funkcionisala pismima i telefonskim razgovorima. Sudbina je htela da dođem ponovo u Australiju. Sećam se bio je neki novembar, sumorno i sivo vreme, kiša. Sedeo sam sa prijateljima i oni su me nagovarali da idem u Australiju kad me već zovu ljudi da dođem i pevam, a i Beba je bila razlog više. Odlučio sam da krenem i tako ostao u Melburnu. Ubrzo smo se venčali, a godinu dana kasnije nam se rodio sin Aleksandar, koji odlično govori naš jezik i piše ćirilicu.

Sašu je mučila nostalgija, sve u Beogradu mu je nedostajalo.

- Nisam čak hteo da uzmem ni australijski pasoš i ne kajem se, jer sam smatrao da je meni dovoljan naš pasoš. Do 1989. godine smo bili u Melburnu, i vratili smo se u Beograd. Izašla je i moja prva ploča, koja je dobro prolazila kod nas. Bilo je to teško vreme, baš pred rat.

U međuvremenu dobio sam poziv da dođem u Čikago, da sviram u jednom restoranu. I to mi je bila primamljiva ponuda. Veoma brzo naša nesrećna zemlja ušla je u sukobe i raspad i našao sam se u nebranom grožđu. Mislio sam da to neće dugo trajati i da će se sve brzo srediti.

Međutim, u tom vihoru rata sve se više zahuktavalo, postajalo je sve gore i u Čikagu smo krenuli bukvalno sve iz početka. Od kupovine kauča, tanjira, kašika.

Od 1989. godine sam u Čikagu. Ne vozim kamion, ne mesim kiflice, već radim ono što volim. Iako živim u Čikagu, 1995. godine snimio sam album narodne muzike sa Branimirom Đokićem. Mnogi su me nagovarali da snimim nešto modernije.

Ljubav prema izvornoj narodnoj muzici je bila jača. Tragao sam po pesmaricama, jer nisam hteo da snimim nešto što je već nekoliko puta snimao. Moja ideja je bila da se album zove "Koreni". Nekoliko pesama sam snimio sa horom Bogoslovskog fakulteta iz Čikaga. Od izlaska tog albuma neki popularni pevači su od devet snimljenih šest prekopirali. Neću da im pominjem imena, ali meni je drago da sam nekom dao ideju da i on snimi tu pesmu, jer znači da vredi nešto.

Tajne zanata

Pošto je stalno nešto čačkao po harmonici, Kušević je želeo da spoji korisno i lepo. Počeo je da popravlja harmonike.
- Još kao dete sam rastavljao harmoniku jer mi je delovala tajanstveno i hteo sam što više da je izučim.

Odlazio sam kod starih majstora i gledao kako popravljaju ovaj instrument. Pre pet godina sam počeo ozbiljnije da se zanimam za popravke i to kod najboljeg u Americi, Italijana Osvalda Guerinija, tvorca čuvene harmonike, koji je pre dve godine umro u 87. godini. Svakog dana sam dolazio u kuću kod Osvalda i pomagao mu. Jednom prilikom mi je predložio da se ozbiljnije bavim tim zanatom, jer on je već bio star i bolestan.

Pomislio sam zašto da ne i posvetio se tome, tako da mogu reći da sam doktorirao, jer mi je Guerini odao sve tajne zanata. Sada imam svoj servis sa tri majstora, a ja sam najmlađi. Moram priznati da harmoniku vole da sviraju mnoge nacije i da je više sviraju nego u Srbiji.

Kušević ističe da se nije otuđio od prijatelja, iako je to kod mnogih slučaj. Ostao je prijatelj sa svima u svojoj zemlji, a u Americi je stekao još mnogo njih.

- Dosta ljudi ode u inostranstvo i otuđi se, zaboravi nekad drage ljude. Ja nisam od tih. U Čikagu takođe imam dosta prijatelja. Pevam vikendom po restoranima i klubovima. U Čikagu ima dosta Srba i po statistici živi ih 350.000. Dosta se družimo, posebno za praznike. Maltene engleski ti i ne treba. Čak i Amerikanci dolazi na srpske proslave koje se organizuju kod naših crkava. Tada se spremaju srpski specijaliteti. Pa samo u Čikagu i okolini ima 18 naših crkava, dva manastira i Bogoslovski fakultet.