Ćira: Dara nema obraza!
Dejan Ćirković Ćira nedavno se žestoko posvađao zbog Saše Popovića. Sedeo je u društvu pevača i muzičara koji su opleli po Popoviću, pa je Ćira pobesneo. Svađu je prekinuo tako što je ustao i otišao, po cenu da nikad više ne progovori sa kolegama.
- Davno sam rešio da bežim iz društva koje pljuje Popovića. Ne mogu to da slušam. Ne samo zato što mi je Saša prijatelj, već zato što znam koliko su se ti isti do juče gurali i šlihtali Popoviću. Bezbroj puta sam pokušao da izbegnem besmislene rasprave, ali ne vredi, izazovu me. Uvek me napadnu rečima: "Šta ti njega braniš kad je on ovakav i onakav?" Pa da su i oni sa Saletom bili 24 sata dnevno kao ja, ne bi lupetali gluposti i pričali ono što ne znaju. Nekad se sa ljudima pokačim toliko da hoćemo da izginemo, zato je bolje da odmah odem čim se spomene Sašino ime - iskren je Ćirković.
A, vama se u Grandu baš sve sviđa?
- Ne sviđa mi se što Sale vraća one koji su sami otišli, jureći ko zna šta, ili one koje je izbacio. Najružnije mi je kad odu iz Granda, pa ospu drvlje i kamenje po Popoviću, a posle se vrate podvijenog repa. Ja takve ljude nikad ne bih primio nazad. E, to Saletu zameram. Znam, ja to gledam emotivno, a on kao direktor Granda to gleda drugačije, profesionalno i poslovno. On je čovek meka srca, ume da prašta.
Koga ne biste vratili u Grand? Jašara Ahmedovskog?
- Ne, ne mislim na Jašara. Oni su kumovi, nisu se svađali samo su se udaljili. Sale me je više iznenadio time što je u Grand vratio Daru Bubamaru. Pljuvala je i pljuvala po Popoviću, a sad piše poruke i pita može li da snimi plejbekove. Da sam na njenom mestu ja posle svega ne bih mogao da pišem Saletu poruku, makar mi ruka otpala. Ma, 'leba da nemam da jedem, ne bih imao obraza da se vratim u Grand da sam na njenom mestu.
Ne znam šta jurimĆira stalno traži odgovarajuću pesmu, a nikako da je nađe. Kad bi znao kakva je ta odgovarajuća numera lakše bi mu bilo. |
Sad mnogi paze da se ne zamere ni Popoviću, ni Željku Mitroviću...?
- Pevači bi da sede na po nekoliko stolica. Merkaju, računaju, odmeravaju, samo su im pare u glavi i za čas zaborave šta je ko za njih učinio - užas jedan. Većina nema ni karakter, ni moral, ni dušu, ni srce. Kako posao pada, tako su sve gori i gori. Podmeću noge, preotimaju tezge, lažu i mažu koliko su teški. Kad čuju da je neko negde ugovorio posao, zovu gazdu da tezgu preotmu. Ponude nižu cenu, ispričaju gomilu laži, otimaju kao da im je zadnje.
Muka vam je od estrade?
- Kako da mi ne bude muke, ne mogu više da slušam laži, poltrone, kalkulatore i licemere. Ne mogu da ćutim, a ne mogu ni da pričam i da se kačim sa kojekakvim budalama. Svašta čujem i od vlasnika lokala. Kad čujem šta im sve pevačice traže ne mogu da verujem. Nedavno je jedna koleginica na spisak svojih uslova stavila i tepih u gazdinoj kancelariji! Sve su joj želje ispunjene, a kada je otišla ostavila je đubre za sobom. Nijednu prljavu maramicu nije bacila u kantu za otpatke, već ih je ostavila bačene po onom tepihu koji je tražila.
