Branimir Stošić Kace: Čuvar vranjskog sevdaha
Branimir Stošić Kace, pevač vranjskih pesama, ostavio je pravo blago u arhivu Radio Beograda. Nema grada u Srbiji u kome nije nastupao, pozivan u inostranstvu gde je pevao specijalnim povodima, pred probranom publikom, predstavljajući kulturno blago Vranja i Srbije.
Ovaj četrdesetšestogodišnjak, nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ "Vuk Karadžić" u Vranju, ima preko 10 trajnih snimaka za arhiv Radio Beograda na šta mogu da mu pozavide mnogi stariji pevači izvorne muzike. Nema emisije na Radio Beogradu i RT Srbije, koja neguje izvorni melos, u kojoj nije učestvovao.
Njegov fah je samo vranjska pesma i drugo ne peva. Smatra da je malo pevača koji mogu da daju celog sebe u više žanrova, u pesmama koje dolaze iz različitih krajeva Srbije i bivše Jugoslavije.
Vranjska narodna pesma upisana je u registar nacionalnog kulturnog nasleđa. Tiha, nostalgična, natopljena žalom za mladošću, vranjska pesma je pre svega osećajna, ispunjena sevdahom i merakom. Vranjske narodne pesme pevali su Stana Avramović Karaminga, Staniša Stošić, Vasilija Radojčić. Danas ih od zaborava čuvaju samo Branimir Stošić Kace, Ivana Tasić i Čeda Marković.
Tradicija pevanja- Nastavljam tradiciju predaka. Ne smem da ih izneverim u jednom, u posebnosti vranjske pesme, koja je generacijski življena, doživljena i preživljena. Zato se u Radio Beogradu godinama unazad borim da se vranjska pesma peva onako kako se u Vranju govori, pa me mnogi poznatiji pevači i etnomuzikolozi zovu i pitaju za konsultacije oko testova ili melodije. Nažalost, moji sinovi Mihajlo, Jovan i Dimitrije za sada nemaju interesovanja za pevanje. |
Pevač i kolovođa
Nisam samo slušao pesme, već govor, priče, jer svaka pesma je inspirisana istinitim događajem iz vranjskog života. Prvi put sam zapevao u zabavištu, sa šest godina, na oduševljenje svih, a nastavio kasnije na školskim priredbama, kada sam se zainteresovao za staru izvornu muziku.
- Pesmu sam prvo učio u porodici. Iz priča pokojnog oca, poznatog pevača vranjskog melosa, Jovana Stošića Kaceta, saznao sam da je deda Ljubomir voleo kafanu, muziku i pesmu iznad svega. Kada je bio na samrti, naredio je sinovima da ga odvedu u kafanu i naručio je svoje omiljene pesme: "Da zna zora" i "Imao sam jednu ružu". Nana Brana je znala da sedne na stepenik ispred kuće i zanosno zapeva: "More vrćaj konja, Abdul Ćerim ago". Gledao sam suze u njenim očima, upijao sve to.
- Stric Predrag Stošić Kace me je prvi učio pevanju. On je 1949. i 1950. imao trajne snimke za Radio Beograd, sa orkestrom Vlastimira Pavlovića Carevca. Recimo, dok pevam "Petlovi pojev, Morava", bukvalno imam slike koje se ređaju preda mnom - izgled Morave, dana koji se rađa, dvoje mladih u zagrljaju dok u tišini žubori reka.
Stari amamdžija
- Ozbiljnije nastupe imao sam sa horovima. Bio sam solista u horu Učiteljskog fakulteta u Vranju, dok sam studirao DIF u Nišu, u horu niškog Univerziteta koji je u to vreme bio među šest najboljih u staroj Jugoslaviji. Moj veliki pevački san ostvario se 1997. godine. U Vranje je došla ekipa emisije "Leti, leti, pesmo moja mila" koju sam redovno pratio na televiziji i maštao da u njoj zapevam.
U razgovoru sa urednicom Nenom Kunijević izabrao sam pesmu "Tolja amamdžija", po kojoj sam kasnije postao prepoznatljiv. Ta pesma je bila potpuno nepoznata, naučio sam je od strica i ona je bukvalno sačuvana u mojoj kući. Ta pesma mi je donela lepe uspomene. Nakon nastupa u Rimu, 2012. godine, pred diplomatskim korom, na festivalu kulture zemalja istočne Evrope, koji je organizovalo Udruženje Srba u Italiji na čelu sa Borkom Zeljković Ruso, upoznao sam Vladetu Jankovića, koji je bio naš ambasador u Vatikanu.
Audicija i ženidba- Imao sam priliku i da se muzički školujem. Bio sam na audiciji kod čuvene operske pevačice Radmile Bakočević i prošao, savetovala me da odmah upišem solo pevanje na muzičkoj akademiji. Sviđala joj se neobična boja moga glasa, koja je retka. Nisam je poslušao, završavao sam DIF, spremao se da se ženim, vratim u Vranje i posvetim vranjskoj pesmi. Moja supruga Vesna od tada biće moj najveći oslonac u životu. |
Iz razgovora, saznao sam da je po dedinoj liniji Vranjanac, a da mu je dedin brat bio čuveni vranjski i beogradski zadužbinar Jovan Janković Lunga. Njegov deda je bio amamdžija, onaj koji je radio u čuvenom amamu u Vranju, koji je opisao Bora Stanković u "Nečistoj krvi". Otpevao sam mu pesmu "Toljo amadžijo, vranjski meraklijo" i on se rasplakao.
- Za mene se pročulo, jer sam od 1997. godine redovno učestvovao na "Danima Vranja" u Beogradu, u hotelu Jugoslavija. Prvi me je odveo pokojni vranjski glumac Pera Stojanović Tuman, veliki umetnik na amaterskoj glumačkoj sceni stare Jugoslavije. Pošto sam bio samouk, kao i svi u mojoj familiji, pevali onako kako smo znali, kako nas je Bog obdario, ipak sam morao neke finese da naučim i savladam. Nešto od tehnike naučio sam u niškom horu, a finese od Staniše Stošića, barda vranjske pesme.
Prva truba sveta
- Staniši sam do poslednjeg dana persirao jer je najveći pevač vranjskih pesama u muzičkoj istoriji grada i Srbije. Rekao mi je da me čeka lepa budućnost, pevao sam pred njim u kući, a on mi ukazivao na neke finese, gde treba da povisim glas, gde da unesem više temperamenta.
Mislim da je jedino meni pomagao jer mi je rekao: "Ti si dečko iz stare vranjske familije, lepo vaspitan, jedan od retkih koji hoće da peva sa mnom, a ne da se takmiči".
Plejada muzičara- Nastupao sam sa svim poznatim pevačima i sticao prijateljstva koja sam negovao i održavao. Sa Dušicom Bilkić, Vasilijom Radojčić, Predragom Cunetom Gojkovićem, Jordanom Nikolićem, Predragom Živkovićem Tozovcem, Izvorinkom Milošević; Merimom Njegomir, Stanišom Stošićem, Čedom Markovićem, Dankom Stojiljković. Sa Stanišom sam bio u najboljim odnosima dok je bio živ, sada sa Merimom Njegomir, kojoj se divim kao pevaču i kao ženi sa najuzvišenijim vrlinama. Pevao sam sa svim poznatim orkestrima i maestrima koji su ih vodili. Sa Narodnim orkestrom RTS-a pod upravom Ljubiše Pavkovića, Branimira Đokića, Vlade Panovića, potom sa orkestrom Ace Sofronijevića. |
- Voleo sam da pevam uz trubače, amaterski sa starim Bakijom Bakićem, legendom srpske trube, koji je rano umro. On je mnogo voleo pesmu "Magdo, mori, Magdo", za koju sam imao samo dve strofe, a treću ne. Našao sam je sasvim slučajno, u pesmarici jednog Vranjanca koji je živeo u Boru. Sada nastupam sa Bakijinim praunukom Ekremom Mamutovićem, prvom trubom sveta.
- Pamtim mnoge koncerte, ali onaj iz 2003. godine nikad neću zaboraviti. Nastupali smo na Kolarcu, prepuna sala, sve same pevačke veličine, legende izvorne muzike i ja sa njima. Nastupim poslednji, kako je red. Otpevam vranjsku pesmu: "Sadila moma lojze sa belo grojze". Aplauz je trajao pet minuta, dva puta sam pozvan na bis, jedini, a sa kim sam sve pevao i sada se ježim.
- Vranje je iznedrilo mnogo vrsnih pevača, od čuvene rodonačelnice vranjske pesme Stane Avramović Karaminge, preko mojih iz familije, strica Predraga i oca Jovana, pa Staniše Stošića, Stojadina Paunovića, Slobodana Jovanovića Pavarotija, Čede Markovića, Milke Manić, Ivane Tasić.
Vojnički fudbal
- Za vreme rata, 1999. godine, osnovali smo Udruženje Ved u Vranju gde se bavimo očuvanjem nasleđa starog Vranja - od jezika i muzike, rukotvorina, umotvorina, arhitekture. Tu sam upoznao Vranjanca Branka Mitrovića, čuvenog glumca i jednog od najboljih verzija Mitketa, koji ima takvo sačuvano muzičko blago da je to pravo bogatstvo Vranja i Srbije. Potom, popa Gorana Arsića, vrsnog muzičara i poznavaoca vranjskog melosa i starog Vranja. Od njih sam, isto, puno toga naučio.
- Da biste bili umetnik, ili jednostavno pevač vranjskih pesama morate biti kompletna ličnost. Da to postignem najviše sam naučio od svog druga iz mladosti Gorana Prstića, danas poznatog fizičara koji radi i živi u Feniksu u Arizoni, a kasnije od mog velikog prijatelja Gorana Maksimovića, dekana Filozofskog fakulteta u Nišu. On me je učio književnom jeziku, jer ne peva se samo već se i nastupa na drugim javnim skupovima, gostuje na televizijama...
- Pevao sam i u pozorišnoj predstavi "Sveti Georgije ubija aždahu" i na to sam jako ponosan, jer je to jedna od najboljih predstava vranjskog pozorišta "Bora Stanković" koja je nagrađivana i više puta izvođena. Ovih dana predstavljamo Vranje u pesmi i pričama na Kolarcu. Pevaću sa Čedom Markovićem i Dankom Stojiljković, monologe Mitketa govoriće glumac iz Vranja Dragan Stanković, a priče će kazivati beogradski glumac Nebojša Dugalić.
- Pored muzike moja najveća ljubav je fudbal. Igrao sam za omladince vranjskog Dinama, nisam postao fudbaler, valjda mi je nešto falilo za kvalitet više. Ali, bez fudbala ne mogu. Upisao sam trenersku školu, imam A licencu, bio jedan od najmlađih trenera u mlađim kategorijama Dinama, vodio omladince u Kvalitetnoj ligi Srbije, protiv Zvezde, Partizana... Danas sam, trener FK Nebeski anđeli koji se takmiči u Pčinjskoj ligi.
Interesantno, to je klub vranjskog garnizona, jedini vojni fudbalski klub u Srbiji, a radim volonterski iz ljubavi i drugarstva koje sam stekao sa generalom Milosavom Simovićem, divnim čovekom, oficirom kojim Srbija može da se ponosi.
