Pesnik me opljačkao kao od šale

Pesnik, pevač i glumac Zafir Hadžimanov (66) i danas, nakon skoro pola veka stvaralaštva, sa istom lakoćom, elanom, žarom i snagom gazi estradnim, glumačkim i pesničkim stazama kojima je sam utro put. Okitio se svim vrednijim nagradama na muzičkim festivalima, dobio značajna priznanja za glumu i poeziju, a što je njemu najvažnije, osvojio je srce jedne od najboljih pevačica sa prostora bivše Jugoslavije, Senke Veletanlić, kasnije Hadžimanov, sa kojom ima sina Vasila.

Rođen je tmurnog 12. decembra 1943. u Kavadarcima, poznatom vinogradarskom kraju na jugoistoku Makedonije, gde mu je otac Vasil, magistar farmacija, držao apoteku. Ime je dobio po majčinom ocu, deda Zafiru, dok mu je majka Vera bila domaćica. Još dok je bio beba od pet-šest meseci, sa roditeljima se preselio u Skoplje, u "deda Zafirove dvore" u kraj zvani Mađir maalo. Deda Zafir je u staroj skopskoj čaršiji imao papudžijsku radnju. Kasnije se otisnuo u pečalbu, a kada se vratio iz Amerike, u Skoplju je kupio tri kuće i nastavio da radi kao bakalin.

Zafir Hadžimanov

- Odrastao sam u letnjikovcu pored samog Vardara. Tamo sam imao, što bi rekao Đorđe Balašević, ne kuću na lakat, nego na dva lakta jer je stara begovska kuća, koju je deda Zafir kupio od nekog Turčina, u kojoj sam odrastao, izlazila na tri ulice - priseća se Zafir.

O detinjstvu je napisao i knjigu "Kiselo-veselo", a te kratke, autobiografske priče smatra "lepim literarnim filmom o Skoplju".

- U to vreme sa decom sam igrao fudbal krpenjačom, gvozdenci (kuglageri) su bili umesto klikera, a pištolje i lukove za strelu smo pravili od drveta i žica starih kišobrana. Igrali smo čelik, šugice, trule kobile, žmurke... Ja sam u 12. godini dobio prvi pravi pištolj na kapisle koji je ličio na kaubojski kolt. Otac Vasil, koji je kasnije iz apotekarstva prešao u etnomuzikologiju, dosta je putovao kao član Svetskog kongresa folklorista i etnomuzikologa. Prvi sam dobio magnetofon i gramofon - veli Zafir i priznaje da ga je otac usmeravao ka muzici.
Roditelji su želeli da završi muzičku školu.

Na jednom od nastupa: Zafir Hadžimanov

- Nisam voleo da sviram i vežbam, bežao sam sa časova da bi se kasnije, eto, ustanovilo da ću ceo život najviše živeti baš od muzike. Voleo sam glumu, bio sam član dečje dramske grupe u Radio Skoplju, i tu sam se, u stvari, zarazio glumom. Malo sam razočarao oca što nisam, poput njega, život posvetio etnomuzikologiji i zapisima starih pesama.

Vinograd u Slankamenu

U Zafiru Hadžimanovu je proradio, kako u šali kaže, gen iz njegovog rodnog tikveškog, vinogradarskog kraja - Kavadaraca, pa je i sam, u Slankamenu, gde ima kuću i vinograd, počeo da se bavi vinarstvom.
- To mi je postao veliki hobi, a nije isključeno da na tržište izbacim i koju flašu, ali problem je u tome što moji drugari mnogo piju, pa bi za tržište malo toga ostalo. Ipak, nosim se mišlju da kada "bacim koplje u trnje", kada se skroz povučem iz muzike i glume, ako u međuvremenu "ne capnem", da ostavim bar tri do četiri berbe u vidu nekih flaša za porodicu i kolekcionare.

Što milom, što silom, gimnaziju i muzičku školu je završio u Skoplju. Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu upisao je 1962, a pet godina kasnije je diplomirao sa

odličnim uspehom u klasi profesora Mate Miloševića.

Zafirovi prijatelji kažu da je u mladosti važio za velikog zavodnika.

- Ne znam ni ja na koje su finte tada "padale" žene. Valjda sam bio, što bi rekli Rusi, "radosnij čelovjek", u sebi sam nosio neku radost, neku sreću u pristupu životu. Bio sam vedrog duha, pesmopojac, a pomogao mi je i status glumca. Gde god se išlo bila je tu i gitara, pa se onda nešto malo peva, a to su devojčice volele, pa su se "primale" na lep glas i dobar stas. Zaista sam važio za jednog opasnog zavodnika, ali sam se posle, kad sam se zaljubio u Senku, opasno i smirio - priznaje Zafir, ali ne kazuje ko je koga osvojio.

Ambasador kulture

Vlada u Skoplju je u oktobru 2007. godine Hadžimanova imenovala za kulturnog ambasadora Makedonije u Srbiji.
- To je doživotna počasna funkcija. Jedini problem je što se od mene očekuje da mnogo toga uradim. Međutim, kada su u Skoplju ustanovljavali tu počasnu funkciju nisu predvideli novčani fond koji bi mi omogućio da uđem u nekakve projekte. Tako ja sada radim kao iz onog vica o Muji koji je otvorio javnu kuću uz objašnjenje da on za početak sve poslove radi sam.

- Mislim da smo jedno drugo osvojili. Ja sam naravno bio lovac, onaj koji je nameštao zamke da bi je uvukao u svoj atar. Sam lov nije dugo trajao. Senka i ja smo se nekoliko puta sreli pre nego što smo zajedno krenuli na turneju po tadašnjem Sovjetskom Savezu. Ti susreti su bili veoma značajni, a svaki međusobni pogled nije bio baš naivan. Četvoromesečna turneja u SSSR-u bila je prilika koja se ne ispušta, baš kao što se danas ljubavi rađaju u "Kući velikog brata". Sebe smo u to vreme smatrali razumnim mladim ljudima, svesnim da ljubav ne može večno da traje, pa smo odredili dan kada ćemo jedno drugom da kažemo: "E, sad te više ne volim, ajde ćao." Mislim da je to bio 4. oktobar 1966. i nikako da se 4. oktobra setimo da to jedan drugome kažemo. Mi smo se venčali dosta kasnije, kad je Vasil trebalo da se rodi, negde 1973. godine. U našoj vezi se dogodilo još jedno čudo. Naime, mi smo kao duet savršeno funkcionisali, disali smo kao jedno, tako dobro smo razumeli jedno drugo da smo bez mnogo proba i bez muke u duetu otpevali sve što nam se ponudilo. To je zvučalo kao da smo danima vežbali.

Zafir Hadžimanov sa suprugom

Zafir je od samog početka pisao i stihove, koji su se u njegovo vreme prostije zvali - tekstovi za pesme.

Kakav otac takav sin

- Kada smo Vasila upisali u muzičku školu, rekao mi je: "Ma, tata, ja ovo neću. Svi se zezaju i igraju, a ja drndam po klaviru." Ispričao sam mu kako sam ja isto to radio svojim roditeljima i kako me je otac naterao da završim muzičku školu. I kazao sam mu: "Na trepavicama ima da dubiš, ali nižu muzičku školu moraš da završiš. To je kao automehaničarski zanat. Ako znaš note, znaš da sviraš, pa bez obzira na to šta završio, ako, kojim slučajem, ostaneš bez posla, moćeš da uđeš u prvo kafanče, da sedneš za klavir, odsviraš i preživiš." Kada je imao 13 godina, Vasil je došao i rekao nam: "Upisaću muzičku gimnaziju. Odlučio sam da budem pijanista i kompozitor."

- To je polako išlo ka šansoni. Zavoleo sam pevanu poeziju. Ona mi je bila mnogo bliža i draža nego da pevam "raj, maj, gaj" samo da bi se nešto otpevalo. Te glupave tekstove, koji se inače pišu za šlagere i narodnjake, oduvek sam mrzeo, a jednog dana se ispostavilo da imam oko 200 pesama za komponovanje. Konsultovao sam nekoliko mojih drugara, među kojima je bio i književnik i filozof Sveta Lukić, koji su me ohrabrili da te stihove i objavim. Tako sam moju prvu knjigu nazvao "Šansone na hartiji". Druga knjiga, koja se vrlo čudno zove "Pas pevačica", osvojila je Povelju Stražilovo za najbolju knjigu poezije 1984. Onda je došao "Azil", pa jedna makedonska - "Naroden pejač" i tako dalje.

Sa jednog od koncerata: Zafir Hadžimanov

Zafir je komponovao muziku na stihove vrhunskih pesnika.

- Odlučio sam da napravim album koji će se zvati "Makedonija pee" ("Makedonija peva") na kome bi se našla muzika koju sam komponovao na stihove narodnih autora i poznatih makedonskih književnika i pesnika - Konstantina Miladinova, Koče Racina, Blažeta Koneskog, Slavka Janevskog, Ganeta Todorovskog, Petra M. Andreevskog, Radovana Pavlovskog. To sam izdao kao CD, a zamolio sam makedonskog književnika i mog dobrog prijatelja Radeta Siljana da uz pesme koje sam ja odabrao i komponovao doda još jednu-dve poznate pesme tih autora i napiše nekoliko reči o svakom od njih. Ta knjiga je trebalo da bude omot mog CD. Rade Siljan je napravio knjigu, stavio po pet-šest pesama od ovih ljudi, napisao po nekoliko stranica o svakome od njih, naslovio je "Makedonija pee" - i glatko se potpisao kao autor knjige. U vrhu, sitnim i jedva vidljivim slovima je napisao da je ona nastala po ideji Zafira Hadžimanova. Ceo moj projekat je bez srama uzeo, prisvojio i potpisao.

Hadžimanovi sa Kornelijem Kovačem

Iako je iza sebe ostavio više od četiri decenije umetničkog stvaralaštva i 66 godina života, Hadžimanov i dalje neumorno radi. Često je na daskama koje život znače i na muzičkim scenama, ali samo ako ga pozovu.

- Nemam nerava da pravim solističke koncerte zato što se to u ovim "vunenim vremenima" može raditi samo sa sponzorima. Ako od nečega dobijam ospice, onda je to od toga da se nekome obratim i moljakam za pare. Nedavno sam, ipak, zvao mog školskog druga i prijatelja Svetozara Janevskog, bivšeg gazdu skopske pivare, a sada vlasnika vinarije "Tikveš" iz mog rodnog Kavadaraca i predložio mu da napravimo specijalno izdanje "Hadžimanovi iz Tikveša". Predložio sam mu da "Tikveš" sve to finansira i da to bude poklon svim njihovim poslovnim partnerima i saradnicima. Sveto me je jednostavno odbio, izgleda zato što nisam Nikolina Pišek, koja se za dobru paru, obnažena slikala za njihov kalendar, ali mi se bar uljudno javio i obećao da će to jednoga dana biti, ali se ne zna kada. Smatram da bi to izdanje bilo ogledalo kulture, tradicije i svega što je vezano za to Tikveš. Jer, trojica Hadžimanova pokrivaju čak dva veka, a tu je i Senka, sa kojom bi otpevao još nekoliko stvari u duetu - kaže Zafir, koji priznaje da je na sina Vasila, koji je dobio ime po dedi, uticao da krene očevim i dedinim stopama.

- On je definitivno najbolji muzičar u porodici Hadžimanov.

Druženje sa prijateljima