Zbog nokauta napustio fudbal

Bog mu je podario dobar glas, brze noge i jake pesnice. Kad bi zapevao "Kud se žuriš, hej živote" ili "Pastiricu" publika je na koncertima padala u trans, a u kafani su se lupale čaše. Kao mladu nadu fudbala tražila ga je i Zvezda, a težinu pesnice osetili su oni koji su se igrali protiv njegovog ponosa i prkosa. Pa makar to bile i glavonje iz Fudbalskog saveza. Zbog jednog takvog nokauta, kad je umalo razbio nos jednom fudbalskom delegatu, zauvek je batalio loptu i prihvatio se mikrofona. Bez obzira na to što su ga zbog ratobornosti zvali Zolja, Rende i Badža, Rade Petrović kaže da je njegovu pevačku karijeru obeležila skromnost. Nije se laktao i borio za slavu i danas smatra da mu je to jedina greška.

Rade Petrović, pevač

- Trebalo je da budem bezobrazniji. Ovako su me moje pesme pobedile. Svi znaju pesmu, a ne znaju ko je peva.

Pesnicama do užine

- Rođen sam 26. septembra 1941. godine u Beogradu. Otac Dobrivoje bio je gipsar, a majka Jelisaveta radila je kao spremačica u banci. Imao sam starijeg brata Milana, koji danas nije među živima, i mlađu sestru Mirjanu. U životu sam uvek prolazio kroz iglene uši, nisam bio mirno dete, a ni dobar đak. Ali bio sam talentovan za muziku, sport i folklor, pa sam time šarmirao porodicu i profesore. Išao sam u osnovnu školu "Veljko Dugošević" kod Liona. Voleli su me nastavnici, a i direktori škola, zato su mi opraštali što sam voleo da se bijem.

- Uvek sam bio među najjačima u školi, iako sam bio nizak. Te moje jake pesnice dobro su me služile. Sećam se da moji nisu imali mnogo novca, otac nikada nije imao da mi da pare za užinu. I onda šta ću, nađem jedno dva, tri moja pacijenta. Ja ih čuvam da ih niko ne dira, a oni mi donose hranu. A bogami, znao sam i da dobijem šamar, ali samo od nastavnika. U osnovnoj školi sam išao i na hor. Voleo sam da zezam malo drugare koji su bili lošiji sluhisti, pa počnem da pevam u pogrešnom tonalitetu. Primeti to nastavnica, pa počne da šeta među nama da uhvati krivca. Kad je shvatila da sam to ja, nije rekla ništa, samo mi je opalila šamarčinu!

- Bio sam mezimac i u familiji. U sećanje mi se urezalo kako smo slavili slavu. Na Svetog Savu sve se krčka, miriše cela kuća na kojekakve đakonije, a brat, sestra i ja ne smemo ništa da pipnemo. Tek kad odu gosti, šta ostane... Napuni se kuća, gosti samo stižu, a mi stojimo u ćošku i gledamo. Onda mene pozove kum Radomir da sednem kod njega. Kaže mi: "Aj, kume, da popiješ nešto sa mnom". Da mi pola čašice rakije, ja popijem i onda počnem da mu pevam. Tako se ogrebem i za hranu. A brat i sestra gledaju.

Fudbal i folklor

- A onda se u kraju otvorila nova škola "Marija Bursać" blizu Cvetkove pijace. Vrbovao me direktor. Hoće da pređem kod njega, znao je da dobro igram fudbal, a hteo je da njegova škola dobije nagradu. Ja mu kažem da ću preći, ali samo pod uslovom da me ne juri iza škole što pušim cigarete. Pristane on na sve. Mogao sam da idem u školu, a i da ne idem.

- A bila je to generacija... Sve dobri fudbaleri. Sa mojim bratom u razred išli su kasnije reprezentativci Jugoslavije Miladinović i Jusufi. Imali smo u školi strašne fudbalere. I bili smo prvi među školama. Mnogi su iz ovih školskih klubova kasnije otišli u velike timove. Zvali su i mene u Zvezdu. Otišao sam samo jednom na probu, ali sam zaključio da mi je mnogo daleko od kuće, pa sam odustao. Sa 15 godina odlazim u Mladi Proleter. Sa 17 igram za njihov prvi tim.

Rade i Mila ispred njihovog staračkog doma

- Nikad neću zaboraviti poslednju utakmicu. Bio sam dobar, ali oštar. Trener me povuče iz igre jer sam se zakačio sa nekim iz protivničke ekipe. Da ne dobijem crveni karton. I tako odem u svlačionicu, presvučem se i krenem da izlazim, kad ispred vidim nekog čoveka kako kaže treneru: "Dobar je onaj vaš mali, ali je mnogo bezobrazan". Ja mu priđem i pitam: "Ko je, bre, bezobrazan?". A onda opet proradi moja pesnica, dobro ga ošajdarim. I tek onda mi trener kaže da sam udario delegata Fudbalskog saveza Jugoslavije, koji je došao da vidi kakav je red u timu. Klub me tad kazni da ne igram šest utakmica, a savez to produži na šest meseci. Tu ja ostavim fudbal.

Iz vojske pred matičara

- Za jednim drugom odem u KUD "Braća Stamenković" da igram. Igrao sam i svirao frulu. Posle nekog vremena taj isti drug mi kaže da KUD "Branko Cvetković" za ti meseca ide na turneju u Englesku i da im trebaju tri niska igrača. A onda mi dovede tri njihove igračice da mi pokažu koreografiju. Jedna od njih, Olga, kasnije mi je postala žena. Te 1960. godine, primili su me i tad sam prvi put video London...

- U vojsku odlazim 1961. godine. Služio sam 21 mesec. Prvo u Bijeljini, a onda dolazi komisija iz Tuzle da bira trubače. Pobedim na tom konkursu i odlazim u Tuzlu. Jednom vidim u sali vojnike kako sviraju i igraju folklor. Neki vodnik ih vežba, a vidim u odnosu na mene pravi diletant! Priđem mu i pitam ga da li mogu da im pokažem neke korake. Tu se mi odmah dogovorimo da im napravim koreografiju za takmičenje.

- Napravim i konkurs za devojke. Došlo njih 30, izabrali smo 12 i damo im dozvolu da ulaze u kasarnu. Ih, radosti... Iz Beograda su mi poslali nošnju. Naravno, osvojili smo prvo mesto. I dobijam sedam dana slobodno. Baš u to vreme desi se zemljotres u Skoplju, pa me po povratku sa odsustva šalju tamo. Tamo sam radio na aerodromu kao električar, jer sam završio tu školu.

- Moja Olga čekala me da izađem iz vojske. Onda smo podigli kredite da napravimo svadbu. Venčali smo se 1963. godine. Dobili smo dva sina Dragana i Zorana. Obojica su nasledila moju žicu za muziku. Dragan je profesor gitare u muzičkoj školi "Lisinski", a Zoran je završio harmoniku i klavir, ali kada mi je žena umrla, razboleo se od tuge i sve batalio. Danas mi je ponos unuka Olga, koja je sa nepunih 17 godina upisala akademiju. Svira klavir.

Sudbina "Pastirice"

- Na poslednjoj turneji sa folklorom 1967. godine, čuo me je kako pevam Zlaja iz orkestra Mije Krnjevca. I kaže mi: "Badžo ti bi trebalo da snimiš ploču!" U to vreme radio sam kao električar u Jugoslovenskim železnicama. Trebalo je da batalim posao. Razgovarao sam sa ženom i sa ocem. Otac kaže: "Rade, to ti je tri ili četiri godine karijere. Pitanje je da li ćeš ubosti neki hit. Ali ako hoćeš, probaj, ja ću te finansijski pomagati". I tako snimim svoju prvu singlicu "Pevaj mi, druže, pesmu mog života", međutim nije dobro prošla. Posle tri dueta i još jednog singla, naleteo sam na Iliju Spasojevića koji mi je ponudio pesmu "Kud se žuriš, hej živote".

Snimim ja to i prvih 20 dana ništa. Onda Ilija predloži da odemo u Radio Kragujevac, prvu stanicu za promovisanje pesama. Uplatimo 20 želja za ovu pesmu i posle tri dana nastane haos. Prodato je 130.000 primeraka. Kad sam primao Zlatnu ploču u Domu sindikata za ovu pesmu, Safet Isović je hteo da me upozna. Kaže: "Odlično si otpevao, ali da sam je ja pevao, prodala bi se u pola miliona". Sa ovom pesmom sve je krenulo, nastupi, koncerti, putovanja...

- Kasnije sam snimio "Pastiricu", koja je na jednom takmičenju u Parizu dobila nagradu za tekst. Ali tada u narodu nije dobro prošla. Nekoliko godina kasnije rešio sam da je ponovo otpevam. Na novoj ploči. Mnogi su me kritikovali, šta će mi opet stara pesma... I na toj ploči samo "Pastirica" postane hit. To samo govori da pesma bira svoje vreme. I dan-danas je omiljena pesma supruge mog velikog druga Šabana Šaulića. Ova me pesma podseća i na moju suprugu Olgu. Imao sam zakazan nastup na televiziji, trebalo je da otpevam ovu pesmu. I pred sam moj polazak Olga umire. Bilo je to 1967. godine.

Dom za stare

- Poslednji album sam snimio pre 10 godina. U vreme moje najveće popularnosti Šaban Šaulić, Vida Pavlović, Snežana Đurišić i ja harali smo Bosnom. Kad dođemo tamo, dočekivali su nas k'o kraljeve. Ja sam imao kombi, vozio sam turneju i pevao. Imali smo po dva koncerta dnevno. Volele su nas i žene. Sećam se jednom u Brčkom nije bilo mesta u hotelu. Ponude nam kuću za iznajmljivanje u koju stignemo u ponoć.

Otvara nam udovica Azra, koja je živela sa tri ćerke... Bila je to jedna kratka veza, vodio sam je po koncertima, a ta žena kasnije mi se neočekivano pojavljivala u životu.
Nekoliko godina kasnije opet sam gostovao u Brčkom. A upravo je u "TV Novostima" izašao tekst o meni. Napisali su da sam oženjen. I tako na nastupu u Brčkom u prvom redu vidim Azru. Otpevam svoje i priđem da je pozdravim, a ona mi pripreti "Znam da si oženjen, čitala sam". A eto, to je život...

- Ipak, posle ženine smrti skrasio sam se pored jedne Mile. U vezi smo 10 godina i nijednom se nismo posvađali. Svako je svoj gazda, svako živi u svom stanu, ne pita me ni gde idem ni kad se vraćam. Sa njom mi je lepo.

- I danas volim da zapevam. Hvala bogu, glas me služi kao pre 40 godina. Srećom još ima malih, privatnih, televizijskih stanica gde nas zovu da gostujemo. U penziju sam otišao pre pet, šest godina, ali nisu hteli da mi daju status umetnika. Moja Mila radila je kao medicinska sestra u jednom domu za stare. I tako me jednom pita, da li hoću da uložim neki novac da nas dvoje otvorimo dom. Ja pristanem i pre šest godina otvorimo jednu takvu ustanovu u Borči. Tu smo bili tri godine, a sad smo se preselili u Kotež.

Imamo odličnu ekipu medicinskih sestara i 26 ljudi u domu. Sve funkcioniše odlično. Ja radim nabavku, to završim do 10 sati i onda sam slobodan. Sve drugo organizuje Mila. Mene glava ne boli. A ljudi u domu me vole. I to je moja publika. Gledaju me na televiziji, pa mi posle pričaju.