Ispovest Dubravke Nešović (1): Niko ne pita da li sam živa

Nekada priznata i poznata pevačica Dubravka Nešović (80) već 13 godina smeštena je u domu za stare na Karaburmi. Prebira po uspomenama, zbija šale i ne dozvoljava sebi da zapadne u melahonliju, iako je život nije mazio.

Svi su me zaboravili: Dubravka Nešović u domu za stare

 

Nekada brojne kolege potpuno su je zaboravile i okrenule joj leđa. Ne krije da je povređena i na trenutke ljuta, ali ljutnju brzo smeni radost zbog novog dana, snežnih pahulja, telefonskog poziva sina jedinca iz Amerike... Već tri godina, niko da je obiđe, pozove telefonom, da upita kako je.

- Teško mi je da se pomirim sa tim da su me svi zaboravili. Kako se neki ljudi ne zapitaju šta je sa mnom, da li sam živa? Da sam umrla, valjda bi mi na sahranu došli! Ali, na estradi je tako. Ako te nema na televiziji i u novinama, kao da si mrtav, kao da nisi ni živeo. Ponekad se osećam kao da sam umrla... A, onda me štrecne bol i podseti da sam još tu - kaže Dubravka, ali ne sa suzama u očima, već sa osmehom na usnama.

Ova vrsna pevačica moćnog alta, inače profesor muzike i magistar pevanja, ostala je upamćena po nezaboravnim interpretacijama romansi i starogradskih pesama. Niko kao ona nije mogao da otpeva i dirne u srce pesmama "Kad bi ove ruže male", "Bolujem ja", "Hladan vetar poljem piri... Godinama se bez nje nisu mogla zamisliti tracionalna Skadarlijska leta, dugo je vodila školu pevanja u kući Đure Jakšića. U vreme najvećih uspeha, nije ni sanjala gde će je život odvesti. U dnevnoj sobi doma za stara lica priča o nesreći koja je zadesila pre tri godine. Iako je život nije mazio, priznaje da joj nikada nije bilo toliko teško kao poslednjih godina.

Ostale uspomene: Dubravka iz vremena najveće popularnosti

 

- Okliznula sam se, pala i polomila rame. Bio je to početak mog dvogodišnjeg pakla. Godinu dana sam bila u gipsanom koritu teškom devet kilograma. Bilo mi je teško da dišem, a o pevanju sam mogla samo da sanjam. Ja, koja pola veka nisam nijednom promukla! Posle operacije, užasnih bolova, ležanja i svakakvih problema, činilo se da se mojim mukama primiče kraj. Ugrađena mi je nekakva metalna šipka, lekari su me zadirkivali da moram da se čuvam groma. I taman kad sam pomislila da se moj život vraća u normalu, ponovo sam pala - priča Dubravka. I opet lekari, bolnice, operacije, lekovi, gips...

- Rame mi je bilo načisto izbijeno, lekar mi je rekao da je pet krakova polomljenih kostiju presekao testerom. Doktori su mene pitali pred operacije da li bih im pevala, a ja sam odgovrila:"Samo ako je za džabe!" Tri i po hiljade humanitarnih koncerata sam otpevala, pa mogu i doktorima u bolnici da pevam, dok mi nameštaju kosti!

- Kada su me doneli u dom, posle treće operacije, imala sam 24 kilograma manje. Nosili su me i plakali. A, ja sam se pitala zašto se ne slomih u nekom sudaru, da se moje muke prekrate brzo. Žalila sam sebe, bila sam potpuno klonula, slomljena...