Bata Kanda: Ovo je lakrdija od estrade
Istaknuti umetnik, harmonikaš Vladeta Kandić (72), poznatiji kao Bata Kanda, ogorčen je zbog uništavanja srpske narodne muzike. Već 10 godina on ne može da nađe izdavača koji će objaviti tri CD-a na kojima su snimljene muzički obrađene najlepše pesme srpske poezije. Kako kaže, jedini i najveći razlog je novac koji nema.
Šest i po decenija na sceni: Vladeta Kandić Bata Kanda
- Žalosno je što ovi diskovi već godinama stoje u mojoj fioci, a niko nije pokazao interesovanje da ih objavi. U pitanju je 40 najlepših srpskih, antologijskih pesama. Kome god sam ponudio tražio mi je 10.000 evra da ih objavi.
A ja o tom novcu mogu samo da sanjam. Živim od 37.000 dinara (oko 370 evra) penzije i ne mogu sebi to da priuštim, a sponzore nemam. Danas se sve vrti oko novca, i teško onome ko ga nema. Džaba slava, trud i rad - kaže Kandić i ističe da je srećan što je sve u životu sam postigao.
Da li pratite šta se dešava na estradi i kako ocenjujete situaciju u domaćoj muzici?
Tijanićeva podrška
- Aleksandar Tijanić, generalni direktor Javnog servisa RTS je prvi čovek koji me je nedavno podržao. On je rekao da sam njegov omiljeni harmonikaš i zahvaljujući njemu na koncert, koji ću održati 22. oktobra u Centru "Sava", sa mnom će svirati Simfonijski orkestar pod upravom Bojana Suđića i ansambl "Kolo". Ovim koncertom ću zaokružiti karijeru.
- Ogorčen sam, ovo je strašno. Nekada je estrada bila zabava, a sada je lakrdija. Svako se danas predstavlja kao muzičar i umetnik, a da ne pričam o plagijatorima kojih je sve više.
Ovo što se danas dešava na sceni je uništavanje srpske narodne muzike. Čim se pojavio turbo-folk rekao sam sebi da neću da uđem u taj stampedo i ostao sam dosledan tome.
To me je koštalo karijere, ali jednostavno ne mogu protiv svojih principa. Potičem iz tradicionalne šumadijske porodice, veliki sam zaljubljenik u Srbiju i bogatu kulturu naše zemlje.
Da li je tačno da su vas tri puta odbili za nacionalnu penziju?
O bivšoj snaji nijednu reč
- Najviše me raduju unuci. Obožavam Lazara, naslednika mog sina i bivše snaje, pevačice Maje Nikolić. Ne bih ništa za nju da pričam, samo mogu da kažem da jedino što je dobro uradila je to što je rodila Lazara. Imam još dva unuka od ćerke Dušice: Dimitrija i Nikolu, ali oni žive u Americi. Oni su moje veliko bogatstvo.
- Da, i nije mi jasno zašto i ko sprečava da mi pripadne ono što sam dugogodišnjim radom pošteno zaradio. Celog života sam se dokazivao, bio sam entuzijasta, usamljenik i zaljubljenik u folklor svih naroda i umetnost uopšte.
Iza mene stoji 65 godina rada i 52 godine umetničke karijere. Stalno su me "preskakali", jer sam štrčao u odnosu na druge, bio uvek ispred svih, što je drugima smetalo.
Nisam imao nikoga da me gura, niti sam imao zaleđinu. Drago mi je da svome rodu u nasleđe ostavljam bogatu kulturnu baštinu. Ja sam, kako je velikan naše kulture Konstatin Babić rekao, fanatizovano zaljubljen u srpski folklor.
Iza sebe imate bogat pedagoški rad, koga vidite kao svog naslednika?
- Moji učenici, kojih ima u Srbiji i na još pet kontinenata, nose "muzičku štafetu", koju sam im predao. Među njima je i moj sin Vuk. To me posebno raduje i srce mi je puno kada čujem da su uspeli, jer nije lako izvesti na put toliku plejadu ljudi. Ne mogu bez harmonike i muzike, tako da sam svaki dan u svom muzičkom kutku stana. Radim instrumentalni CD "Istočna Srbija u džezu" i zvaće se "Balkandoro".
