"Tito je na samrti slušao moje pesme"

Danilo Vasić je od malih nogu maštao da postane vrhunski muzičar, što je zahvaljujući upornom radu i talentu i uspeo. Sanjao je da svira violinu, ali siromaštvo u kome je živeo odvelo ga je za klavir. Godinama je bio član legendarnog orkestra Romalen, koji je pratio velike bardove kako romske muzike, tako i ostale pevačke legende tog vremena.

Dok je Tito ležao u bolnici u Ljubljani, sa simfonijskim orkestrom sam snimio kasetu sa  pesmama, pa ih je slušao: Danilo Vasić

 

"Nedelju dana sam na Tari s orkestrom zabavljao Josipa Broza, koji je tokom jedne večere ispričao kako je jednom toliko bio gladan da je poželeo da je mesec palačinka pa da ga pojede. Bio sam zvezda hotela Hilton u Majamiju, gde sam se družio sa Stivijem Vonderom, a svirao sam i tadašnjim američkim predsednicima Ronaldu Reganu i Bilu Klintonu", priča za "Vesti" Danilo Vasić.

Noćni život Beograda sedamdesetih godina odvijao se u klubovima, skadarlijskim restoranima, a zadužen za odličan provod bio je Romalen. Spadali su u retke školovane muzičare, a kad bi zasvirali, letele su čaše sa stolova. Na repertoaru su imali pesme Šabana Bajramovića, Tome Zdravkovića, Cuneta Gojkovića, a svirali su i klasiku, Betovena, Šopena, Lista.

Veliki broj pesama Tome Zdravkovića i Olivere Katarine aranžirao je Danilo Vasić. "Da smo se ranije sreli", "Maruška", "Jesenje lišće", "Dođite, Cigani", samo su neki od hitova za koje je napravio aranžmane. U Americi, gde je proveo 13 godina, svirao je na klaviru od milion i po dolara, zabavljao je goste čuvenog hotela Hilton u Majamiju.

Sanjao violinu

- Rođen sam u Beogradu 1942. za vreme Drugog svetskog rata. Oca i jednog od braće i ne pamtim, pošto su ih Nemci oterali u logor. Nikada se nisu vratili. Mama je tada bila u drugom stanju sa mnom. Moj tata je bio oficir u Kraljevoj gardi i muzičar. A, stariji brat Đorđe, koji je tada imao 19 godina u ono vreme je govorio tri jezika. Pohađao je akademiju i bio je pijanista. Ja sam praktično siroče, ali uprkos tome, svi smo se školovali, nas četvorica braće. Najstariji brat se bio oženio i osnovao porodicu i zarađivao je, a mi ostali smo živeli veoma teško. Od malih nogu sam se zanimao za muziku, jer mi je to u genima i ne znam koliko generacija unazad u mojoj porodici se bavilo muzikom.

- U muzičku školu sam pošao sa 12 godina. Voleo sam violinu. Mama mi je uvek govorila: "Nemoj, sine, violinu, mi smo siromašni. Za violinu treba mnogo rada da bi mogao da zarađuješ. Nego, uzmi ti klavir, sa klavirom ćeš pre početi da zarađuješ." Na prijemnom ispitu sam oduševio profesore. Išao sam tri godine u nižu muzičku školu. Nisam imao klavir kod kuće, pa je mama plaćala da vežbam dnevno po jedan sat. A to je bilo negde u Kumodraškoj ulici, dosta daleko od moje kuće.

- Sećam se, išao sam po zimi i snegu po poljanama do škole da sviram. Kad bih stigao i dok bi mi se ruke zagrejale, prošao bi čas. Na kraju treće godine niže muzičke škole brat, koji je tada imao orkestar, pozvao me da sviram kako bih zaradio za tri meseca dok traje raspust i kupio klavir. Prihvatio sam ponudu. Imao sam samo 15 godina. Mama mi je javila da propada kuća, da otpadaju zidovi, pa sam ja sve ono što sam zarađivao slao mami i braći i izdržavao ih. Tako da od škole i diplome koju sam žarko želeo nije bilo ništa.

I Titove pudlice igrale uz njegovu muziku

- Jednom prilikom sam nedelju dana proveo sa Titom. Bio je ceo simfonijski orkestar Doma JNA na Tari. Po mene su došli mercedesom i nisu mi ni rekli gde idem jer je to bila tajna. Sećam se da je za vreme večere Tito sedeo u sredini i pušio tompus. Pričao je kako je jedne večeri kroz prozor video mesec i rekao kako bi bilo dobro da je to palačinka, jer je bio veoma gladan.

Dve pudlice su stalno bile uz njega. Dok sam jednom svirao došle su do mene i popele se na zadnje noge. Kada je to video, Tito je rekao: "Jao, vidi, počele i balet da igraju." Večeru su servirale devojke obučene u nošnje. Nosile su salvete u obliku labuda, pa bi me to inspirisalo da sviram "Labudovo jezero". Svirao sam tiho, morao sam da vodim računa o svakom tonu kako ne bih ometao razgovor. Tito je posebno voleo ruske pesme. Dok je ležao u bolnici u Ljubljani, sa simfonijskim orkestrom sam snimio kasetu sa tim pesmama, pa je u bolesničkoj postelji slušao te pesme.