Za kolege kao da ne postojim

U potrazi za bilo kakvim pevačkim poslom Šeki Turković je dva i po meseca proveo u Americi. Ne želeći da sedi kod kuće i čeka da ga se neko seti i eventualno pozove na tegu, lepo se spakovao i otputovao u Čikago gde je iznajmio garsonjeru i krenuo u potragu za poslom.

 
- Kako da ne budem zadovoljan, kada sam imao posla. Daleko od toga da sam zaradio neke velike pare, ali sigurno imam više nego da sam sedeo kod kuće. U ovom vremenu nepevača, malo je posla za ovakve kao što sam ja. Ja sam pravi narodnjak, jedan od malobrojnih koji se slepo drže prave, narodne muzike. Ne snimam pesmičice koje traju od danas do sutra. Volim da pevam ljudima koji znaju da slušaju, kojima nije važno da muziku gledaju, a u Americi takvih još ima - kaže Turković.

Za koliko novca ste pevali - za 100 ili 1.000 dolara?

- Još nije došlo dotle da pevam za 100 dolara, ali ni to ne bi bilo sramota. Pevao sam i za 1.000 dolara (oko 600 evra) ali i za više. Radio sam po restoranima i klubovima. U svakom slučaju, u Americi je mnogo bolje nego u Evropi za pevače mog kalibra. Evropa je potpuno zatajila. Peva se po diskotekama i folkotekama, a tamo pravi narodnjak nema šta da traži. Amerika je velika i bez obzira na krizu ima dosta naših ljudi koji vole prave, narodne pesme.

Zašto ste odlučili da više ne spominjete kolege?

- Zato što kolege mene ne spominju, kao da ne postojim! Prema tome, neću ni ja njih da popularišem. Poštujem sve one koji traju, vrede i imaju hitove, ali došlo je vreme da čovek misli samo na sebe. Uvek sam bio skroman, nikoga nisam dirao, govorio sam ono što mislim. Sad pojedini pevači glume kako nemaju dlake na jeziku, a žestoki su i rečiti samo u propagandne svrhe.

Koliko naši ljudi u Americi znaju za mlade pevače koji su ovde popularni?

- Znaju samo za neke, ali mi je većina njih rekla da im se ova nova muzika ne sviđa. Dolaze u Ameriku razni polupevači, doduše jednom i nikad više. Ali, ko položi ispit na prvom gostovanju, sva vrata u Americi su mu uvek širom otvorena.

Pevači se u Srbiji često hvale kako odlično prolaze u Americi. Koliko ima istine u tome?

- Nikome nisam prebrojavao karte koje je prodao, niti sam zavirivao u tuđe novčanike. Po Americi kruže svakakve priče. Od toga da su neki napravili fantastičan posao, do toga da pojedini pevači nisu prodali ni deset karata, pa su pobegli kući glavom bez obzira. Priča se svašta, a šta je stvarno istina verovatno znaju samo oni i ljudi s kojima su radili. Danas istina nije na ceni, pa je većina zaobilazi.