Uz pesmu često traže i seks

Ljudi iz Radio Beograda zapazili su je još kao devojčicu na jednom poselu gde je odnela prvu nagradu. Gordana Miletić, poznatija po umetničkom imenu Folk Samanta, kako su je svojevremeno nazvali beogradski novinari jer ih je izgledom podsećala na britansku pop pevačicu Samantu Foks, nastupala je širom planete pevajući izvorne pesme. I danas je ostala verna izvornoj muzici.

Popularnost je stekla pesmama "Naša Gruža, naša dedovina", "O, Valjevo, najlepši si grad", "Idi, znam da me ne voliš".. Uspela je da opstane na estradi bez afera i skandala.

Poruka svete Petke

- Rođena sam u Valjevu, a odrasla u obližnjem selu Kovačice. U blizini protiče rečica Gradac, na kojoj sam naučila da plivam i da pecam. Sećam se da sam kao mala ispod kamena vadila peševe, ribice koje se kriju ispod kamenja u potoku. Moja baka po majci zvala se Vasilija.

Umrla je sa samo 52 godine. Ona je odgajila brata i mene, jer je majka radila u polju i čuvala stoku. Bila je vrsna kuvarica, imala je zlatne ruke, tkala je, heklala, štrikala, mnogo ručnih radova mi je ostavila, što smatram velikim bogatstvom. Imala je neki poseban božji dar. Sveta Petka joj se javljala i u snu i na javi.
- Jednog dana igrala sam se sa bratom u dvorištu u kojem je bio čardak za kukuruz. Kada sam htela da pogledam ka čardaku, moj brat je uzeo sekiricu, lupio me po nosu i raskrvavio. Bila sam sva oblivena krvlju. Otac i majka su mislili da sam nastradala, a brata su prebili od batina. Ali, uspostavilo se da nije tako strašno. Moja baka je bila u selu Divci kod rodbine. Legla je da spava , a na san joj je došla sveta Petka koja joj je rekla:"Slušaj, Vasilija, ustani i idi kući. Gocu je Mića udario sekirom po glavi." Odmah je ustala, našla neke čeze sa kojima je došla do autobuske stanice. Kada je ušla u dvorište, počela je da jauče. Umirila se kada joj je moja majka rekla da je sve u redu. Pošto je moj predak vladika Nikolaj Velimirovića, odnosno sveti Nikolaj Žički, mislim da je to povezano i sa njim. Njega je moja baka mnogo volela, stalno je pričala o njemu i plakala. Bila je nekako posebna, imala je neku blagodetnu moć. U selu je porađala žene. Rodila se na Svetog Vasilija i verovatno da su te njene moći imale veze i sa tim.

Hodžino proročanstvo

- Kod mene u porodici su bili pobožni. Odgajana sam u pravoslavnom duhu. Moja majka Natalija je jedinica, a otac joj je umro kada je imala sedam godina. Moj tata Tomislav je došao da živi kod nje jer je nasledila imanje. Njen tata Budimir Petrović bio je čuveni solunski borac. Prešao je od Cera do Soluna, a iz rata se vratio sa činom majora. Preneo je zastavu Srbije sa Vojvodom Mišićem i Radomirom Putnikom. Imao je mnogo ordenja.

Nisam ga zapamtila, ali sam bila fascinirana pričama o njemu. Zahvaljujući njemu ušla sam u neke knjige, pošto su pisali podatke o njemu, pa su naveli i mene kao potomka. Otac se bavio poljoprivredom, bio je i tesar i bačvar, a majka je domaćica. I moj brat Milorad, mada radi u nekoj firmi u Valjevu, i danas se bavi poljoprivredom.
- Ima mnogo lepih stvari koje me vežu za detinjstvo. Moja kuća nalazi se na lepom mestu, baš na putu za Bosnu i Hercegovinu.

Jednog dana naišao je jedan hodža i pošto su moji bili veoma gostoprimljivi, pozvali su ga da sedne ispod lipe, vekovima stare, koja je krasila dvorište. Sakrila sam se ispod s tola, jer sam ga se uplašila. Poslužili su ga kafom i ručkom, a on reče mojoj majci, iako me nije ni video, da imam dva, tri dara i izuzetnu energiju. Rekao mi je da imam beleg na vratu, što je istina.

Kada je bila trudna, moja majka je ubrala malinu i dotakla se po vratu, pa sam ja rođena sa belegom. Tako kaže narodno verovanje. Imala sam tada dve godine i majka mi je pričala o tome i rekla kako je taj hodža predvideo da ću biti poznata.

- Još kao 12-godišnja devojčica pobedila sam na jednom poselu, gde su me zapazili ljudi iz Radio Beograda, koji su bili u žiriju. Posle toga sam položila audiciju na Radio Beogradu, što je bio veliki uspeh jer je u to vreme muzička urednica bila veoma stroga. Tako su se otvorila vrata estrade. Snimila sam trajne snimke za Radio Beograd. Prijavila sam se 1982. za manifestaciju "Raspevana jesen", otpevala pravu narodnu pesmu i pobrala sve simpatije publike. Završila sam srednju ekonomsku školu u Valjevu, ali kratko sam radila posao za koji sam se školovala. Posle sam sa izvođačima "Raspevane jeseni" snimila zajednički album "Naša Gruža, naša dedovina". Nakon toga sam stekla pravo da snimim album, što sam i učinila za Vojvodinu koncert u Novom Sadu.

Novinari kao kumovi

Deda Solunac Budimir Petrović

- Trebalo je da snimim album za PGP, ali počele su neke ucene. Bila sam mlada i sve to je bilo veoma traumatično za mene. Tada sam prvi put shvatila da na estradi postoje klanovi. Jednom gospodinu iz PGP-a, da ga tako nazovem, zalupila sam vrata. Svašta sam mu izgovorila, izgrdila, što ne liči na mene, ali nisam mogla da se uzdržim. Tu mi je mnogo toga uskraćeno, ali šta je, tu je. Snimila sam osam pesama za Vojvodinu koncert, između ostalih, hitove "Mladost pusta", "Ludi dani", "Nema te, nema", "Čekam te"... Vrlo brzo su počele da se slušaju na radio stanicama. U to vreme su postojali samo Prvi, Drugi i Treći kanal RTS-a. Uoči samog Dnevnika na RTS-u emitovani su moji spotovi, što je mnogo značilo za moju karijeru. Postala sam veoma zapažena i onda su počeli da se i novinari interesuju za mene. Postala sam član tadašnjeg udruženja Estrada i počela da pevam. Novinari su se baš bili okomili, tražili mi intervjue, hteli da me slikaju. Bila sam im veoma atraktivna. U Italiji je kao glumica snimala moja imenjakinja Gordana Miletić, vršnjakinja moje mame. Bila je poznata u Italiji i snimila je dosta filmova. Kad je došla u Srbiju, došlo je do zabune i ljudi su me pitali šta sam ja, da li sam glumica ili pevačica. Rekla sam im da sam ja iz Valjeva i da nemam ništa sa Italijom, a ako bih dobila neku ponudu da radim u toj zemlji da nemam ništa protiv. I tako sam razjasnila čitavu pometnju oko nas dve. U to vreme bila je veoma popularna Samanta Foks, novinare sam podsetila na nju pa su mi predložili umetničko ime Folk Samanta.
- Što se tiče karijere, sama sam sebi prokrčila put. Nisam htela da uđem ni u jedan jedini klan, samo sam želela da radim svoj posao neometano. Bilo je nepristojnih ponuda sa raznih strana, ali sam uvek govorila da me takve stvari ne zanimaju. Dođu tamo neki menadžeri i ponude mi da pevam za neke velike pare, a ja sam vrlo dobro znala šta mu je bio cilj, da bi voleo da provede veče sa mnom, pa sam to odbijala istog časa. Imala sam dečka, ali i da nisam bila u vezi nikad ne bih bila sa takvim ljudima. Htela sam da se provedem za svoju dušu, a ne da me neko ucenjuje. Bilo je to drugo vreme, drago mi je što za moje ime nikad nije bila vezana nijedna afera.

Žurka u autobusu

- Kompozitor Boca Ivanković vodio je pevače u Francusku, Nemačku... Pevala sam sa Miroslavom Ilićem, Nadom Topčagić, Halidom Bešlićem, Zlatom Petrović, Mirkom Kodićem i drugima.

"Raspevana jesen" okupljala je sve same zvezde, tada mi se ostvario san da pevam sa Miroslavom Ilićem, Šabanom Šaulićem, Zoricom Brunclik, Ljubom Kešeljom, Verom Matović. Druženja na turnejama su bila luda i nezaboravna. Išli smo šabačkim autobusom od Zagreba do Rijeke i Pule. U autobusu je nas bilo najmanje 60, a na njemu je pisalo "Jesenja revija narodne pesme". Šta da kažem kad Ljuba Aličić obuče suknju od Zorice Brunclik, stavi maramu, namaže usne crvenim ružem i počne da imitira Cigančicu. Pevali su Safetovu pesmu "Za mnom ne luduj, jer ja sam Ciganka", a trube su svirali Rade Jorović, Time Petrov gitarista i pokojni Zoran Jovanović. Pravili su trube od papira i od plakata. Svi bismo se digli na noge, u autobusu bi nastao haos. Ljudi prolaze u kolima pored nas i gledaju kakva je ovo ludnica. A mi umiremo od smeha. Ljudi su pomisli da je u pitanju neka ciganska orgija.

- Kad sam se preselila u Beograd, sve mi je bilo neobično. Došla sam iz malog grada u kojem su se svi znali. Idem ulicom u Beogradu, a niko ti ne kaže "Dobro jutro". To mi je baš falilo. Fino sam zarađivala, a bila sam skromna. Iznajmila sam stan. Krenula sam bukvalno od jedne nulice. Bitno mi je bilo da radim, da pevam.

Kad sam ušla u estradne vode, otac mi nije branio, ali se majka malo bunila. Nijednom mi nisu zamerili, niti se kajem, niti sam uradila nešto što ne valja. Drago mi je da me cene u mom rodnom kraju. Letos sam bila na Divčibarama, pa su komšije došle da se slikaju sa mnom.

- Bila sam popularna, dnevno sam od obožavalaca primala do 1.000 pisama. I poštar me je grdio, pune tovare nosio je na motoru. I dan-danas čuvam ta pisma. Nisu mi pisali samo muškarci, već i devojčice, dečaci, devojke, ma pisali su mi svi od 7 do 77 godina. Čak su dolazili kući da mi traže fotografije i autograme.

- Bilo je i bračnih ponuda, ali ja sam samo želela da radim, da pevam, putujem. Na kraju sam se udala za bivšeg fudbalera Vladimira Ćulafića, koji je igrao između ostalog u Španiji. Dosta je bio tražen. Igrao je i u Borcu, Spartaku, OFK Beograd. Posle je otišao u Španiju i kad se vratio,nekako smo se sreli i živimo zajedno 12 godina. Mnogi su mislili da posle udaje više neću pevati. Međutim, moj muž nije ljubomoran i ne brani mi da pevam. Hvala bogu što mi je podario stas i glas. I danas pevam kada me pozovu i snimam, a suprug vodi neki biznis. Ostala sam verna izvornoj narodnoj muzici, koja će opstati bez obzira na trendove. Volim svoj rodni kraj, koji ne bih menjala ni za kakvu Ameriku i uvek ću mu se vraćati. U njemu sam dobila inspiraciju da napišem pesmu "Oj, Valjevo, najlepši si grade".