Prvi instrument mi je bila cepanica
Ovih prazničnih dana na Ibarskoj magistrali u selu Meljak, na velikom parkiralištu ispred motela "Era i sin" mogu da se vide automobili sa najrazličitijim registarskim tablicama, kao pred zgradom Ujedinjenih nacija. Jer, motel je nadaleko čuven po dobroj zabavi, ali i vlasniku i domaćinu motela Andriji - Eri Ojdaniću (61), pevaču i ugostitelju koji je odavno proglašen ambasadorom srpske narodne pesme, pa gosti u njegov motel dolaze kao u muzičku Meku, da jedu, piju, lumpuju i luduju.
Eru je već pomalo umoran i neispavan posle urnebesnog dočeka 2010. godine, goste nije još rasterao!
- Moj motel je poznat na Ibarskoj magistrali, ali i šire, na Balkanu, u Evropi, belom svetu i kosmosu, nije ga zaobišao u novogodišnjoj noći ni Deda Mraz koji je iz Finske krenuo za Sibir, lično sam ga video na krovu motela pored dimnjaka i otpevao mu pesmu "Deda Mraze, ne skreći sa staze" - smeje se kao i uvek skromni Era.
- Nažalost, prošla 2009. godina nije mi bila srećna, umrla mi je supruga Ljupka sa kojom sam prošao sito i rešeto i stvorio sve ovo što imam, ali ne predajem se!
A, Era je postao pevač, muzičar, ugostitelj i šoumen tako što je "magistrirao" na Ibarskoj magistrali.
- Rođen sam 1948. godine, u selu Visoka, kod Arilja, prema Murtenici. Otac Ranisav bio je seljak i radnik na pruzi Beograd-Bar, majka Radina bavila se poljoprivredom, a deda Dragutin bio je najpoznatiji krojač seoskih odela u užičkom regionu. Sećam se da su me otac i deda vodili na slave, svadbe i vašare. Na jednoj svadbi u okolini Arilja svirao je čuveni harmonikaš Spale. Dok su deda i otac lumpovali, ja sam pronašao nekakvu cepanicu, stao pored Spaleta i počeo da se uvijam i drndam po cepanici kao da je harmonika. Imao sam tada pet godina. Kad smo se vratili kući, deda je rekao ocu: "Ranisave, ovaj mali će biti opasan muzikant, da mu kupiš harmoniku!" Otac je podigao kredit i kupio mi dečju harmoniku "ciciban" od koje se nisam odvajao, spavao sam sa njom. Eto, tako sam postao najpre muzikant, a posle i pevač - priča Era.
Ojdanići su se iz sela Visoka preselili u selo Leskovac, nadomak Beograda, 1958. godine. Era kaže da je tada njegov otac dobio nadimak Era, a on nadimak Erčić, pa je kasnije postao i ostao Era harmonikaš i pevač. Nastavio je školovanje u Beogradu, ali i da svira, prvi učitelj harmonike bio mu je, seća se, Dušan Stojičević iz Velikog Borka.
- Bili smo siromašni, jad i beda, otac i majka su rintali, jedva smo sastavljali kraj s krajem, i tada sam se zarekao da ću postati neko u životu, kako rekoh "domaćin ili da me nema". Čim sam naučio da sviram prve pesme, krenuo sam da radim po birtijama i kafanama duž Ibarske magistrale, a pare su mi punile džepove. Tako sam upoznao i čuvenog harmonikaša i kompozitora Budimira - Bucu Jovanovića i počeo da usavršavam kod njega sviranje na harmonici. Otac mi je kupio, opet na kredit, harmoniku "dalape", plaćao sam Buci debelo "fakultet", ali sam verovao da je to dobra investicija. Počeo sam da sviram i u kafani "Čerga", koja je bila baš na ovom mestu gde je sada moj motel, a koju sam kasnije kupio.
Vlasnici kafane bili su pokojni deda Mića i jedan režiser TV Beograd, čijeg imena ne mogu da se setim. U "Čergu" je dolazila tadašnja beogradska elita, glumci, sportisti, političari, najlepše žene prestonice. Ta kafana je već tada bila nadaleko čuvena zbog mene i mog orkestra. Znalo se, Era u kafani pravi rusvaj, ulazi se na dve noge, izlazi na četiri.
Kada sam 1970. godine snimio prvu ploču, singlicu, sa pesmom "Morali smo da se rastanemo", koju je komponovao Dobrivoje Doca Ivanković, nisam mogao da se rastanem od gostiju u "Čergi". Usledile su pesme "Kao momak živim", "Rado, lepa Rado", i mnoge druge, počeo sam da pevam na festivalima, da snimam albume, ali se nisam libio ni da sviram na svadbama, slavama, krštenjima i ispraćajima u vojsku. Zarađivao sam, ali sam i štedeo, ulagao pametno novac, nisam bio raspikuća i zato imam sve ovo - kaže Era.
Imidž švalera
Erina žena Ljupka je u to vreme izvrsno svirala harmoniku i često sa ocem harmonikašem nastupala na narodnim veseljima u tom kraju.
- Ljupka je bila prelepa devojka, a harmonika i pesma su nas spojili. Kasnije je batalila instrument, rodila mi dve ćerke i sina, brinula o deci, kući i imanju. Ja sam radio i ludovao, pravio nekakav imidž švalera i zavodnika, a moja Ljupka je znala da je to samo estradno zezanje, da sam brz na jeziku i pomalo luckast, ali dobar domaćin i otac. Šta da kažem, znao je to i pokojni deda Mića koji mi je prodao "Čergu". Sećam se da smo se jednom posvađali, i da sam mu tada rekao: "Deda Mićo, jednoga dana "Čerga" će biti moja."
Zapamtio je to. Kada su ga pritisle godine, pozvao me je i rekao mi: "Sine, Ero, želim tebi da prodam kafanu, znam da nisi raspikuća, i da će "Čerga" ostati mesto gde će narod da dolazi i zabavlja se. Tebi ću je dati ispod cene, na otplatu, platićeš mi je kada možeš i kako možeš." Eto, zato uvek kažem da bi me moja Ljupka odavno napustila da sam novac trošio na švalerke.
Verujem da pokojni deda Mića i moj deda Dragutin dođu ponekad prerušeni sa onog sveta da vide da li poštujem ono što su mi ostavili u amanet, čime su me zadužili. Znam da će i Ljupka ponekad da bane u kafanu prerušena u vilu, da vidi kako sam, jer je i za života je bila moja vila. Motel sada vode moj sin Milutin i snajka Milena, a tu je i moj unuk Andrija, srce dedino, koji će sve da nasledi - veli Era na kraju.
